понедељак, 24. јул 2017.

Dok nisam srela tebe - Džodžo Mojes (knjiga i film)

Ponekad počenem da čitam neku knjigu o kojoj ne znam ništa, ne pročitam ni sadržaj, ni preporuku. Volim to uzbuđenje koje osetim zbog neizvesnosti. 
Postoje knjige o kojima sve znam, koje postanu popularne i o kojima svi pišu, a još i izađe film snimljen po njima. Obično pomislim da ih ja neću pročitati jer znam sadržaj i neće mi biti zanimljivo dok budem čitala. Ipak, pre neki dan sam slučajno naišla na one sajtove sa elektronskim izdanjima pa i na knjige Džodžo Mojes i odlučila sam da čitam knjigu Dok nisam srela tebe. Iskreno, par puta sam htela da pogledam film jer mi nikako nije bilo u planu da čitam ovu knjigu, ali srećom nisam. 


Knjiga 


Vil doživljava nesreću zbog koje ostaje vezan za kolica. Sa druge strane Lu ostaje bez posla jer se kafić u kome je radila zatvara. Posle niza neuspelih poslova, dobija ponudu da radi kao negovateljica jednog mladića koji je doživeo saobraćajnu nesreću. Nemajući drugog izbora ona prihvata tu ponudu. Naravno, ono što sledi je Vilov i Luin susret.
Lu je u dugoj vez sa Patrikom koji vežba za neku čuvenu trku i koji je opsednut tome. Lu je brbljiva, blesava i čudno se oblači. Vil je imao devojku, imao uspešan posao, bio je avanturista, voleo da putuje.
Knjiga je napisana u prvom licu iz Luine prespektive, ali postoje i poglavlja gde imamo i perspektivu drugih junaka Vilove mjake, vilovog oca, Najta, koji je, inače, Vilov bolničar, kao i Luine sestre.
Stil je lagan, ono što mi se veoma dopalao jeste što mnogi ključni momenti nisu opisani što unosi posebnu dramu prilikom čitanja i daje slobodu onom ko čita da zamisli kako se zapravo to dogodilo. Iako sam znala i sadržaj i kraj, jer se o ovoj knjizi itekako pisalo, uživala sam i osetila sam ONO uzbuđenje. 
Svidja mi se kako su izgrađeni likovi, najviše mi se dopalo kako je predstavljena Luina porodica jer me veoma podsetila na moju. 


Film


Danas sam pogledala i film. Svideo mi se isto oniliko koliko i knjiga. Izbacili su neke sitne detalje u ondosu na knjigu, ali to nikako nije promenilo radnju i emocije koje donose i knjiga i film. Glavne uloge pripale su Emiliji Klark i Semu Klaflinu i mislim da su oni odlično odradili svoj posao. 







Naslov originala: Me before you;
Godina izdanja: 2012, kod nas 2012;
Izdavač: Vulkan, može se pronaći i elektronska verzija ovde;
Broj strana: 328;
Vreme radnje: 2007;
Mesto radnje: Engleska;
Ocean (od 1 do 5): 4.


четвртак, 13. јул 2017.

Korisni sajtovi / Elektronske knjige

Kao i svake godine moja porodica i ja ne planiramo odmor, već nam tako jednog dana samo padne na pamet da odemo negde na par dana ili nam se ukaže neka dobra prilika. Tako nam se sada ukazal prilika da odemo na Vlasinsko jezero na pet dana (moram da podelim da smo našli smeštaj za 10evra po noći za nas četvoro, dakle, ukupno 10 ne za svakog zasebno 😁 , što je izuzetno povoljno).


Elem, pošto ne planiramo da nosimo puno stvari, već idemo da odmorimo dušu, a ja ipak ne mogu bez knjiga, a hoću da odmorim mozak, rekoh da nađem neko lagano elektronsko izadanje, da to lepo ubacim u telefon i tako čita. 

Pošto sam naišla na par sajtova rekoh da ih podelim sa vama.


Na sajtu se nalazi veliki broj pdf izdanja, ono što je najvažnije tu su mnoga nova izdanja koja su nedavno objavile veće izdavačke kuće i koja su veoma popularna. Nije potrebna nikakava registracija, samo odaberete knjigu i kliknete na plava slova ispod, može se samo dogoditi da izađe po neka reklama, ali je samo isključite.


Verujem da ste čuli za ovaj sajt. Takođe sadrži veliki broj knjiga, nevolja je u tome što ih je gotovo nemoguće skinuti već se mogu čitati samo onlajn. 


Još jedan sajt gde se lako mogu skinuti popularni naslovi. Samo odaberite knjigu i kliknite na plava slova ispod.


Ovaj sajt, za razliku od predhodnih, ne nudi opis knjige koje je moguće skinuti besplatno, već su sve knjige jednostavno sortirane po folderima, kao u računaru, uglavnom po imenima pisaca, po abecednom redu. Još jedan problem je neke knjige ne mogu skinute, a one koje mogu skidaju se tako što kliknete na desni klik pa na download.

P.S. Ovi sajtovi često znaju da budu uklonjeni, ili da neke knjige budu uklonjena zato ih na vreme skinite i sačuvajte u računaru. 






среда, 12. јул 2017.

Magic Beyond Words: The J.K.Rowling Story

Obožavam Hari Potera. Odrasla sam uz taj serijal i uz knjige i uz filmove. Knjige sam čitala više puta, filmove sam odgledala milion puta. 


Mislila sam da znam sve o knjigama, o filmovima, o Džoani, a onda sam slučajno naletela na blog Libromanija i post koji je bio posvećen Džoani i tu saznam da je snimljen film o njenom životu i radu za koji ja ne znam. Bravo Jovana! Baš sam se rastužila što nisam ranije saznala za njega. Nisam gubila vreme. Odmah sam ga pronašla na internetu i čim je film počeo odmah sam se naježila. Zaista volim Džoanu i njen rad. Ko želi da pogleda film samo neka kuca na pretraživaču naziv filma (ako želi prevod nek doda i prevod na srpskom) i odmah će pronaći film. 

Magic Beyond Words: The J.K.Rowling Story


Film počinje tako što nam prikazuje premijeru filma Hari Poter i Kamen mudrosti. Džoana je u automobilu i priprema se da izađe pred publiku, a onda počinje da se seća svoje prošlosti i kroz to sećanje mi vidimo njen život sve od detinjstva do premijere filma. Prikazano nam je njeno detinjstvo, mladalački dani, sazrevanje, šta je sve uticalo, šta je inspirisalo da napiše serijal o Hariju Poteru, kako je knjiga objavljena. Kada vidimo njene nastavnike jasno nam je ko je inspirisao kada je stvarala likove profesora. Ko je inspirisao da stvori Ronov lik. 


Film je izašao još 2011. verovatno nije reklamiran kod nas jer nisam do sada čula za njega, a možda mi je i promaklo, mada mislim da je prikazivan na televiziji, ne i u bioskopima. 😩 Džoanu glumi Popi Montgomeri . Film traje nešto manje od sat i po, tako da nije to previše vremena, sve se brzo dešava. Ja sam se oduševila i naučila sam dosta toga o Džoani, knjigama i Hariju. Toplo ga preporučujem svima. 

понедељак, 10. јул 2017.

,,Neodlučan čovek čas nešto hoće, čas neće. A kad napokon hoće, onda hoće i neće!''

Oni koji prate moj bloge mogli su da primete da sam u poslednjih mesec dana promenila njegov izgled bar sto puta. 

,,Neodlučan čovek čas nešto hoće, čas neće. A kad napokon hoće, onda hoće i neće!''
😒



Ja sam po prirodi prefekcionista i volim da sve bude uredno i dobro raspoređeno, sve na svom mestu. Volim jednostavnost. Moj blog je bio prilično neuredan, pogotov stariji postovi. Još je i bloger predstavio one nove teme pa sam se obradovala i pokušala da postavim neku i na svoj blog, ali sve mi je to delovalo prenatrpano, neuredno. 

Mislim da je izgled bloga i način na koji su postovi organizovani vrlo važan jer ako onaj ko poseti blog ne može da se snađe onda neće ni da se zadrži tu, a kamoli da se vrati. 
Provela sam čitavo jutro uređujući blog. Ne volim da brišem postove ni da ispravljam greške koje su mi promakle jer na taj način vidim koliko sam zapravo napredovala i sazrela ovde. Uredila sam tagove, vidim da sam na početku na svaki post stavljala po hiljadu tagova i sama ne znam zašto. 
Stavljala sam sve moguće teme i na kraju sam se odlučila za onu staru koja je i bila najduže, savim jednostavno i belo. 


Ove godine nisam ni kupovala knjige kao što imam običaj, nisam ni pročitala puno, čini mi se svega desetak. U Nišu nemam ni internet, tako da nisam mogla ni da čitam druge blogove, a ni da pišem na svom. Žao mi je zbog toga, ali moram da se usredserdim na fakultet, kada ga završim imaću vremena koliko poželim za knjige i blogove.



среда, 05. јул 2017.

Dnevnik anđela čuvara - Kerolin Džes Kuk


Odlučih se da čitam knjigu Dnevnik anđela čuvara samo zog ovog dnevnik (volim da čitam dnevnike). Nisam imala pojma o čemu se radi.  Ubrzo sam shvatila da knjiga nema formu dnevnika već je samo napisana u prvom licu. Posle par stranice ništa mi nije jasno, ne razumem o čemu ona piše. Žena je mrtva i sada je sam sebi anđeo čuvar. Odnosno, ona mora da proživi svoj život ponovo i da vodi računa o sebi. Meni je to delovalo strašno glupavo i htela sam da odustanem od čitanja, ali rekoh ajde da vidim možda se nešto i dogodi. Stil je pitak i sve se brzo dešava. Tako da je naša junakinja već u nekom mračnom stanu gde pomaže jednoj devojci da se porodi. Devojka pri porođaju umire, rađa se mala devojčica, a anđeo shvata da je prisustvovala  sopstvenom rađanju. I tako počinje njena avnatura. Ona prati sebe i pokušava da pomogne sebi, a pri tom, prava ona to ne zna, a anđeo je reši da promeni svoj život i da tera živu sebe da sve radi ispravno. I tako ona, na ovaj način otkriva mnoge tajne o svom životu koje nije znala. Iako se Rut (tako se zove anđeo) trudi da ispravi greške, pitanje je koliko će joj to uspeti, da li se nečiji život može promeniti? Zvuči glupavo? I jeste. Ja nikako ne volim knjige sa ovakom tematikom, ali sam uživala u čitanju zbog načina na koji je sve opisano. Ovo nije neko dubokoumno štivo iz kojeg ćete naučiti bogzna šta, ali ima nešto u sebi što mi nije dalo da zaspim i prestanem da čitam. Mada ako zanemarimo brbljivog anđela, i ako ovu priču posmatramo bez nje, ovo je zapravo odlična priča o odrastanj žene čija je majka narkomanka umrela pri njenom rađanju, a njeno detinjstvo se svelo na 'šetanje' od jende do druge hraniteljske porodice, preko doma za napuštenu decu, puno droge I alkohola, do… Neću više da otkrivam, ko želi neka pročita knjigu. Ono što me vuklo da sve brže I brže čitam jeste činjenica da Margo zapravo ne zna kako je umrla a jako želi da sazna, I mene je to veoma zanimalo. Srećeom te otkriju na kraju, inače bih se razočarala kao kada sam čitala Potraga za Odri. 
Na početku sam pomislila da je ovo komedija I da liči na knjigu Sofi Kinsele Devojka iz dvadesetih, ali ovde nema nikakve komedije, ovo je drama sa velikim d, sa mnogo jezivih I potresnih scena, sa mnogo patnje I nesreće.

Naslov originala: The Gaurdian Angel's Journal;
Godina izdanja: 2011, kod nas 2012;
Izdavač: Vulkan;
Broj strana: 288;
Vreme radnje: počinje 60-tih godina prošlog veka, završava se danas;
Mesto radnje: Engleska - Amerika - Australija;
Ocean (od 1 do 5): 4.


недеља, 25. јун 2017.

Olujna sestra - Lusinda Rajli

Verujem da sam više puta pomenula da volim knjige Lusinde Rajli. Kako je koja izlazila tako sam je i kupovala i odmah čitala. Nedavno je izašla i knjiga pod naslovom Olujna sestra i ona zapravo predstavlja drugu knjigu iz serijala Sedma sestara




Naime, na obali Ženavskog jezera postoji palata u kojoj je odraslo šest sestara koje je njihov Tata Solt usvojio. On je iznenada umro te sve sestre, koje su već odrasle i imaju svoj život, dolaze u svoj stari dom da čuju testament. Tata je svakoj ostavio koordinate izvesnog mesta na ovom svetu koje ima otkriva tajnu njihoveog porekla, ali ne više od toga, one same moraju da odluče da li će tragati za svojim poreklom. Ono što je zanimljivo jeste da sve one nose imena po Plejadam iz grčke mitologije, takođe sedam sestara, koje imaju i svoje sazvežđe. (nemojte da se zbunite što čas spominjem njih šest a čas sedam, naime, jedna sestra nedostaje i ja se nadam da će na samom kraju i Lusinda otkriti ko je i gde je)



U prvoj knjizi nam je prikazana najstarija sestra Maja i njeno putovanje u Brazil. O tome sam pisala ovde. Uživala sam u toj knjizi i naučila sam puno toga o Brazilu i sada sam, naravno, očekivala bar podjednako dobro upoznavanje sa nekom drugom državom.



Drugi roman nam prikazuje sledću sestru Ali (što je i podnaslov knjige Alina priča). Ona je naime na moru i voli da jedri. Tek što je upoznala momka po imenu Teo i uživa na jahti sa njim, te se spremaju da pođu na izvesnu trku, kad ona dobije vest o smrti smog tate, te se vraća kući. Otkriva da njeno poreklo ima veze sa Norveškom, ali ne odlučuje da odmah krene u potragu za svojim poreklom već se vraća svom dragom, što je mene iznerviralo, jer sam morala da pročitam čitavih 150 strana, možda i više, da već jednom počne da se dešava nešto i da gospođica konačno uradi nešto što nije blebetanje o svojoj ljubavi. Zatim, sam početak kada ona dolazi u svoj dom je već opisan u Majinoj priči, samo iz drugog ugla. Mislila sam da će mi biti dosadno da opet prolazim kroz to, neki delovi zaista jesu bili dosadni ali mi je i na  neki način pomoglo da se prisetim nekih pojedinosti. Sve u svemu, iznenada se događa nešto što će je naterati da ipak krene u potragu za svojim poreklom.  

Što se tiče priče koja je vezan za prošlost smeštena je u godinu 1875. Prvo nam je prikazan život devojke po imenu Ana koja živi sa pordicom u jednom norveškom selu. U posetu im dolazi izvesni gospodin koji traga za lepim devojčakim glasovima, uz dozvolu njenih roditelja on je odvodi u grad da usavrši svoj glas i peva. Ona pre polaska obećava svom drugi iz detinjstava da će se za godinu dana, koliko je po planu da ostane u gradu, vratiti I prihvatiti njegovu veridbu. Sa druge strane, prikazan nam je momak po imenu Jens koji je buntovan, voli da se provodi sa društvom, pije I posećuje dame lakog morala, ali onda  je tu njegova majka koja insistira je insistirala da nauči da svira razne instrumente te ga nagovara de se prijavi da svira u orkestar. I kako obično biva, naravno da će život Ane i Jensa ukrstiti. 


Kao što i obično biva sa Lusindinim knjigama, uvek se prepliću prošlost i sadašnjost i uvek je bolje prikazana prošlost. Sadašnjost je ispripovedana iz ugla Al, dakle u prvom licu, prošlost je napisana u trećem licu. Iskreno, previše opisa, previše nevažnih I ne bitnih detalja koji nemaju nikakvu svrhu u radnju I samo su tu da popune ove sline listove. Radnja u početku teče presporo, kao što napisah gore, tek posle više od 150 strana počinje da se dešava nešto, a I kada se dogodi, opet se sve usporova, pogotovo kada govori o segmmentima koji su posvećeni sadašnjosti. 

Naučila sam mnogo toga o jedrenju, životu kompozitora s kraj 19.veka, organizovanju opera i pevačima-duhovima koji su stajali iza scene i pevali umesto glumaca koji su samo otvarali usta a uzimali svu slavu za sebe. Lepo sam upoznala i Norvešku i život kako na selu, tako i u gradu. 


Moram priznati da mi se mnogo više dopala prva knjiga. Sledeća priča je Zvezdina I nadam se da će je Laguna brzo prevesti kao što je i ovu. 



 Lajpciški konzervatorijum
 Norveška
Glumci s kraja 19.veka

Naslov originala: The Strom Sister;
Godina izdanja: 2015, kod nas 2017;
Izdavač: Laguna;
Broj strana: 612;
Vreme radnje: sadašnjost - 2007, prošlost 1875;
Mesto radnje: Egejsko more, Ženavsko jezero, Felemark (Norveška), Lajpcig; 
Ocean (od 1 do 5): 4.

Fotografije preuzete sa ovog sajta gde možete saznati i nešto više i Lusindinim knjigama. 


субота, 24. јун 2017.

Trilogija magle - Safon

Karlos Luis Safon je španski pisac. Rođen je 1964. Verujem da je mnogima poznat po knjizi Senka vetra i njenim nastavcima. Sva njegova dela je kod nas  prevela i izdala izdavačka kuća Čarobna knjiga. Ja sam do sada pročitala Marinu, Senku vetra, Igru anđela i Zatočenika nebesa. Nedavno sam kupila i poslednji nastavk Grad duhova koji je izašao u dve knjige ali ga nisam pročitala, plan mi je bio da obnovim gradivo, odnosno da pročitam ponovo sve knjige i podsetim se nekih detalja jer sam knjige čitala još dok sam bila srednjoškolka. Moram da naglasim da su sve odlične i da ih toplo i uvek preporučujem svima, za sve koji vole misterije sa malo horora. Knjige se prosto ne ispuštaju iz ruke, a neke rečenice i opisi ostaju zauvek u sećanju.
Samo da naglasim,za one koji ne znaju, da knjiga Marina ne ulazi u serijal Senka vetra već je priča za sebe i podjednako je dobra.
Safon je napisao i jedan serijal koji je posvećen malđim čitaocima. Reč je o trilogiji koju čine Princ magle, Ponoćna palata i Septembarska svetla. Pošto dela nisu obimna i lagana su jer su namenjena omladini, a imam ih u pdf-u veoma dugo, odlučila sam da ih pročitam.

Princ magle


Kako sam pisac kaže u predgovoru ovog romana, Princ magle je prva knjiga koju je napisao sa 26 godina, pošto nije moga da pronađe izdavača, dosetio se da rukopis pošalje na jedan konkurs i tom prilikom je dobio nagradu, te tako izdao knjigu. Knjigu je pisao za decu uzrasta od 13 do 14 godina, ali kako pisac kaže, da zanim i one sa 23 ( ta sam), ali čak i one sa 83.
Glavni junak romana je dečak po imenu Maks, radnja je smeštena u 1943. Maks ima 13 godina, a njegov otac je časovničar. Ima dve sestre Alisiju i Irinu. Na samom početku saznajemo da se Maks sa porodicom seli na obalu mora da bi se sklonili od rata. On od svog oca na poklon dobija sat sa natpisom Maksova vremenska mašina. Već na samom dolasku u to novo mesto Maks shvata da nešto nije u redu jer sat na stanici ne radi, a sve izgleda kao da je vreme stalo. Onog trenutka kada se usele u staru kuću, počinju da se dešavaju misteriozne i jezive stvari. Valja naglasiti da je u toj kući nekada živeo bračni par iz Londona, te da se njihovo jedino dete koje su dobili utopilo u moru. Maks otkriva zapušteni vrt pun statua koje su urasle u korov.  Sutradan upoznaje nešto starijeg dečaka po imenu Roland koji živi u svetioniku sa svetioničarem koji ga je usvojio kada su njegovi roditelji poginuli.
Kao što obično biva kad je reč o Safonivim knjigama  I ovde imamo priču u priči, naime, pored ove koju sam ja pomenula o Maksu I njegovim avanturama, tu je I ona koju priča svetioničar o Princu magle. Princ magle je čudesn čovek koji ispunjava ljudima želje, ali za uzvrat traži od njih da mu se oduže, obično tako što im ubiti prvo dete koje im se bude rodilo.
Priče će se pri kraju stopiti u jednu.  
Knjiga je pisana u trećem licu, u prvom delu je pažnja usmerena samo na Maksa, ali kako se radnja zahuktava tako pisac posvećuje sve više segmenta I ostalim junacima I daje nam njihovu tačku gledišta.
Citati:



Naslov originala: El principe de la niebla;
Izdavačka kuća: Čarobna knjiga;
Godina izdanja: 1993, kod nas 2004;
Mesto radnje: Barselona;
Godina radnje: 1943;
Žanr: knjiga za omladinu, misterija;
Broj strana: 114.
Ocean (od 1 do 5): 3;

Ponoćna palata

Prošlost – Kalkuta 1917. Na početku dela pisac nam prikazuje poručnika Pika koji se iskrcava u noći sa svog broda u Kalkutu, sav u očajanju pokušava da dođe do doma Ajrami Bose dok u naručju drži dve bebe, odamah za njim u luku stiže još jedan brod  sa misteriznim čovekom koji šalje svoje ljude da uhvate Pika.
Ajrami je imala ćerku po imenu Klijan, I sada joj je Pik doneo njenu decu I vest da joj je ćerka preminula. Pošto su deca u opasnosti ona odlučuje da ih razdvoji, iako su oni bliznci,  I promeni njihov identitet jer samo tako ona mogu preživeti. Jedini trag koji ostavlja je medaljon koji se sastoji iz dva dela – sunca I meseca. Svakom detetu ostavlja po jednu polovinu.
Sadašnjost – Kalkuta 1932. Pisac nam sada prikazuje družinu dece od po 16 godina koja je odrasla u domu za nezbrinutu decu, kucnuo je čas da svako od njih pođe svojim putem. U noći kada prave oproštajnu zabavu u domu se pojavljuje starica koja dolazi u društvu jedne devojčice I u tom trenutku počinje avantura. Ben, jedan od dečaka, saznaje od vlasnika doma da mora da se sakrije jer se pojavi neki čovek koji želi da ga ubije.
I ne bih više ništa da vam otkrivam, da ne pokvarim uzbuđenje koje bi trebalo da se javi tokom čitanja.
Neki delovi su ispripovedani u trećem licu, a neke nam pripoveda Ijana, jedan od dečaka iz družine.
Citati:

Naslov originala: El palacio de la medianoche;
Izdavačka kuća: Čarobna knjiga;
Godina izdanja: 1994, kod nas 2004;
Mesto radnje: Kalkuta;
Godina radnje: 1916, 1932;
Žanr: knjiga za omladinu, misterija;
Broj strana: 173;
Ocean (od 1 do 5): 3;

Septembarska svetla

Na samom početku dela pisac nam prikazuje pismo koje je upućeno izvesnoj Ireni. Mladić koji piše seća se događaja iz njihove zajedničke prošlosti I boravak na nekoj obali. Saznajemo još I da je on poslao mnoga pisma, ali da mu ona ne odgovorava.
Godina je 1937, Pariz, Ireni tek što je preminuo otac po imenu Arman Sovel koji je za sobom ostavio velike dugove. Njena majka zatim dobija ponudu da radi u jednoj privatnoj palati koja se nalazi na obali Normandije. Poziva je Lazarus Jan, izumitelj igračaka, nekadašnji vlasnik fabrike igračaka koja je trenutno zatvorena, ali se nalazi u blizini njegovog doma. I tako, gospođa Simona kreće u Normandiju sa svoje dvoje dece verujući u bolji život. Lazarus im daje kućicu na litici da tu žive, a što se tiče njegove palate ona je puna ‘’živih’’ igračaka koje se kreću kroz svaku prostoriju, a ni jedan jedini predmet nije izgledao kao da pripada ovom svetu. Njegova supruga Aleksandra je nepokretna, a osim njih u palate živi I devojčica Hana koja je kuvarica I pomoćnica. On pridošlicama objašnjava da im je zabranjeno da posećuju fabriku, spratove kuće, a posebno deo gde živi njegova supruga.
Sa druge strane, pisac nam pripoveda I o mladalačkoj ljubavi između Irene I Ismaela. Piše I dečijoj nevinosti, snovima I maštanjima, o avanturama. Ismael ima svoj jedranjak I voli da posećuje ostrvce na koje se nalazi zapušteni svetionik. 

Naslov originala:Las luces de septiember;
Izdavačka kuća: Čarobna knjiga;
Godina izdanja: 1994, kod nas 2004;
Mesto radnje: Pariz, Normandija;
Godina radnje: 1936, 1937;
Žanr: knjiga za omladinu, misterija;
Broj strana: 157;
Ocean (od 1 do 5): 4;

Celokupni utisak

Moram priznati da sam uživala u čitanju svih knjiga i da mi je žao što ih nisam ranije pročitala jer ih posedujem veoma dugo. Najviše mi se dopala treća knjiga Septembarska svetlost, priča mi je delovala najpotpunije.


Sve knjige su karakteristične po tome što su priča u priči, uvek se prepliću prošlost i sadašnjost, pune su mgije i pomalo zastrašujućih i grotesknih scena. Pisac posebnu pažnju posvećuje opisivanju eksterijera i to radi vrlo lepo. Uvek ima neki junak koji drži neki poučni monogolg o životu, o prolaznosti života, knjigama... 

петак, 05. мај 2017.

Sofi Kinsela – Potraga za Odri

Sofi Kinsela je pseudonim engleske književnice  Medlin Vikam. Poznata je po serijalu Kupoholičarka. Većinu njenih knjiga je kod nas prevela i objavila Laguna.
 Ja sam još u srednjoj školi pročitala knjigu Devojka iz dvadesetih, kasnije sam kupila i pročitala i knjigu Sećaš me se? Moram da priznam da sam uživala čitajući te dve knjige, pre svega sam se slatko ismejala jer su veoma duhovite. Kasnije sam u elektronskom izdanju pročitala i knjige Imam tvoj broj i Prva bračna noć. Što se tiče knjige Potraga za Odri, ko što obično biva, odavno sam htela da je pročitam, ali nikako da dođem do nje. Slučajno sam je pronašla u Narodnoj biblioteci. Inače, otišla sam da uzmem Isidoru Sekulić i njene Saputnike, a uzela sam tri knjige koje namaju niakvu sličnost.

Potraga za Odri je prva Sofina knjiga koja je posvećena mladima. Priču pratimo iz 'očiju' devojke po imenu Odri. Ona živi sa roditeljima, majkom koja je opsednuta čitanjem časopisa i pokušajima da sve što tu pročita i isproba, starijim bratom koji se ne odvaja od kompjutera i igranja igrica i mlađim bratom. Odri nosi uvek tamne naočare i nikog ne gleda u oči, ne izlazi iz kuće bez preke potrebe i ne komunicira ni sa kim osim sa članovima svoje porodice. Njoj se dogodilo nešto u školi o čemu ona ne želi da priča, samo zanomo da se zbog toga tri devojke izbačene a nju su roditelji ispisali. Odjednom se u njen život pojavljuje momak po imenu Lajnus koji se druži sa njenim bratom i izgleda da ono dobro razume njeno stanje, te odlučuje da joj pomogne da se oslobodi straha. Ona zbog terapije snima vlogove i taj deo mi je veoma zanimljiv, stil i način na koji to Sofi predstavlja, ona uvek unese neki dodatak u svojim knjigama koji ruši monotonost teksta kucanog jednim fontom i stil pianja.

Knjigu preporučujem svim devojčicama i onim malo starijima koji žele da se opušte i nasmeju, pogotovo uz postupke drage mi mama Ane. Knjiga nema neku veliku vrednost, stil je naravno, kao i uvek kada je reč o Sofinim knjigama lagan i lepršava, radnja uglavnom teče brzo. Čita se za jedno veče pogotovo zato što se onaj ko čita pita šta se dogodili sa Odri u školi. To je jedino što me je veoma razočaralo, ali neću da kažem na koji način.

Naslov originala: Finding Audrey;
Godina izdanja: 2015, kod nas 2015;
Izdavač: Laguna;
Broj strana: 305;
Žanr: komedija, knjiga za mlade;
Mesto radnje: Engleska;
Godina radnje: predpostavljam oko 2015;

Ocena (od 1 do 5): 4. 

Samo da smo zajedno – Džudi Blum


Dok sam išla u osnovnu školu polako se rađala moja ljubav prema čitanju knjiga, a u to vreme sam znala ponekad I da kupim neki od časopisa koji su tada bili popularni Bravo, Ok (danas je to HEj), Top Girl... Tu su bile I strane koje su bile posvećene knjigama koje se tek izašle, sećam se da sam tu I videla knjigu Samo da smo zajedno i tako jako sam htela da je pročitam. Čak sam seckala i te preporuke i lepila ih u svom dnevniku. 
Uskrs sam provela u Nišu, te su moji došli da me posete. Sa mamom sam šetala po Tvrđavi i svaratile smo do Gradske bašte ili Letnje, nisam baš sigurna kako se zove. Tamo u sredini postoji letnjikovac sa četiri police pune knjiga. Nisam baš sigurna da li te knjige smeju da se iznesu odatle kao što je bio slučaj sa onim Bankomatom u Narodnoj biblioteci. To su uglavnom komunističke knjige, knjige o Titu, romani o Drugom svetskom ratu domaćih autora, o partizanima, stare lektire, dečje knjige, knjige kojima nedostaje deo (npr. Braća Karamazovi samo druga knjiga, ili Tihi Don  samo treća). Sve u svemu, našla sam među tim knjigama i ovu i nisam mogla da se suzdržim a da je ne uzmem. Niko mi ništa nije reko od ljudi i čuvara, a nisam ni smela da pitam, ako već ne smem da je iznesem, očekivala sam da će me neko upozoriti, ali nije. I tako sam ja došla do knjige koju sam kako dete tako jako želela. Mislim da još uvek nisam toliko matora da čitam ovakve knjige, svakako se opustim i vratim u svoje detinjstvo, setim se problema koji su tada delovali kao da su ogromni, a danas izgledaju tako smešno.
I posle ovog ogromnog uvoda, da kažem par reči i o knjizi.
Knjigu Samo da smo zajedno napisala je američka književnica Džudi Blum koja je inače pozanata po pisanju knjiga za mlade. Radnju pratimo iz ugla glavne junakinj Stefani. Ona se upravo preslelila sa majkom i mlađim bratom Brusom u novi kraj, bliže svojoj najboljoj drugarici Rejčel. Pre polaska u školu upoznaje još jednu pomalo neobičnu devojčicu po imenu Alison koja se takođe doselila u toj ulici. I sada ta Alison unosi malo pometnje u dugogodišnje prijateljstvo između Stefani i Rejčel. Moram spomenuti i to da se Stefani suočava i sa još nekim problemima. Iznenada otkriva da se njeni roditelji razvode, sa druge strane Rejčel je veoma uspešna u svemu što radi, da li će Stefani ipak osetiti ljubomoru prema svojoj najbolj drugarici zbog tolikih uspeha? Da li tri devojčice mogu da budu najbolje drugarice ili je troje gužva? I da, treba znati i to da je knjiga napisana još davne 1987. što znači da je radnja smeštena u to doba, ali ne želim da to vas koji ste možda poželeli da pročitate ovu knjigu odvrati od čitanje, jer sem toga što se ovde ne pojavljuje savremene tehnologija kao što su pametni telefoni, laptopovi, društvene mreže, već drugarice koriste fiksni telefon da bi razgovarale i kada se nađu da bi se družile razgovaraju i ne bulje u svoje telefone, ništa ne ukazuje na to, jer su problemi o kojim književnica piše vanvremenski i postoje i danas među drugaricama.
Stil je lagan jer knjiga je i pisana za devojčice od 12 do 14 godina. Rečenice su kratke, jasne, jednostavne. Radnja teče brzo i sve je vrlo jasno i motivisano. Toplo preporučujem knjigu svim devojlicama, a i onim malo starijim, koje žele da se vrate u školske dane na jedno popodne. Meni je zaista trebala jedna ovakva knjiga da se opustim psole svih onih silnih knjiga koje čitam na fakultetu.

Izadavač: Laguna;
Naslov originala: Just As Long As We're Together;
Godina izdanja: 1987, kod nas 2009;
Žanr: Knjiga za mlade, komedija;
Broj strana: 222;
Mesto radnje: Amerika, okolina Njujorka;
Godina radnje: 1987;
Ocena (od 1 do 5): devojlica u meni daje visku četvorku.

петак, 31. март 2017.

Dva romana Svetlane Aleksijevič

Za Svetlanu Aleksijevič sam čula onog trenutka kada je 2015. dobila Nobelovu nagradu. Za knjigu Rat nema žensko lice sam se odmah i zainteresovala i poželela da je pročitam i kupim jer mnogo volim da čitam o ratu, a još više me privukla činjenica da je knjiga dobila tako veliku nagradu. Još više sam se zainteresovala za ovu autorku ong trenutka kada je izašao roman Černobiljska molitva jer me i ta tema veoma zanim, međutim one nikako nisu došle ni na red za kupovinu, ni na red za čitanje, tačnije u Nardonu biblioteku u Nišu nisu imali ni jednu njenu knjigu. Pošto se konačno završio ispitni rok htela sam da se odmorim uz nekoliko dobrih knjiga. Već sam odavno isplanirala da se nagradim novom i poslednjom Safonovom knjigom i kompletiram taj serijal, koja nije nimalo jeftina, tako da od kupovini drugih knjiga nije bilo ni govora. Međutim, obradovala sam se kada sam videla da su u biblioteku dobili dve knjige Svetlane Aleksijevič.


Svetlana Aleksijevič je beloruska književnica rođena 1948. Napisala je pet knjiga dokumentarne proze gde pre svega piše o ratu i katastrofama. Za svoj rad je 2015. dobila Nobelovu nagradu. Ona je stvorila posebnu književnu vrstu ,,roman glasova''. Stalno poštujući estetiku dokumentarne proze koristeći ispovesti ljudi koji su zaista prošli kroz događaje o kojima piše.  Prva knjiga koja je objavila kod nas je Rat nema žensko lice koji je kod nas prevela i izdala izdavačka kuća Čarona knjiga, dok je Laguna prevela i izdala knjige Černobiljska molitva i Poslednji svedoci.

Rat nema žensko lice



Knjiga govori o ženama, pre svega devojkama u Drugim svetskom ratu I to onim koje su se borile na stranu Sovjetskog Saveza. Napisana je na veoma neobičan način. Svetlana nas na samom početku upoznaje sa svojom idejom. Naime, ona je obišla mnoge preživele žene I zabeležila njihove priče o ratu. Kako ona naglašava , ne piše o ratu već o ljudima u ratu. Ovde nema likova, nema radnje, ona samo iznosi njihove priče, sudbine, događaje. Nisu to samo nabacane priče bez ikakvog reda, već je sve lepo organizovano. Jedno poglavlje posvećuje pričama o tome kako su se odlučile da se bore, drugo medicinskim sestrama, u sledećem o njihovim prvim ubistvima, kako su se osećale kada su ubile prvog Nemca, tu je I poglavlje posvećeno ljubavnim pričama, kuvaricama, snajperistkinjama.
Knjiga ne mora da se čita od početka ka kraju, jednostavno može da se pročita bilo koja priča jer one nisu međusobno povezane. Stil je lagan, pitak, čitljiv. Kada sam počela da čitam pomislila sam kako iznosi mnoge okrutne I jezive detalje, ali kako sam zalazila dublje teko se ta jeza gubila. Neke priče su veoma kratke I bez nekog velikog smisla, neke su na više strana sa više detalja, neke su previše mučne I jezive I nikako nisu za one koji imaju slab želudac.
Moram priznati da sam očekivala više, sve vreme kao da mi je nedostajalo više uzbuđenja. Ipak, ovo je dokumentarna ptoza, zasnovana na istinitim pričama I nema junake I događaje koji bi se provlačili kroz čitavo delo I za koje bi se čitalac vezao.
Izdavač: Čarobna knjiga;
Godina izdanja: 2016;
Naslov originala: У войны не женское лицо;
Broj strana: 320;
Ocena (od 1 do 5): 3.
Citati:
Rat je isuviše intimno preživljavanje. I tako beskrajno, kao I čovekov život.

Čovek je veći od rata. Pamtim upravo ono gde je veći. Njime rukovodi nešto što je jače od istorije. Ja treba da gledam šire – da pišem istinu o životu I smrti uopšte, ne samo istinu o ratu. Treba da postavim pitanje Dostojevskog koliko je ljudskog u čoveku, I kako tog čoveka u seni zaštititi? Ne sumnjivo je da je zlo sablažnjivo. Ono je veštije od dobra. Primamljivije. Što dublje ponirem  u beskrajni svet rata, sve ostalo postaje bezbojno, poštaje običnije od običnog. Grandiozan I pohlepan svet. Sada razumem usamljenost čoveka koji se vratio odande. Kao sa druge planete, ili sa onog sveta. U njemu je znanje koje drugi nemaju, I mogu dag a steknu samo tamo, u blizini smrti. Kad on pokušava da nešto pročota u reči ima osećaj katastrofe. Čovek zanemi. On želi da ispriča, ostali bi hteli da razumeju, ali svi su nemoćni.


Černobiljska molitva


Verujem da ste svi čuli za Černobiljsku katastrofu, ali za one koji ne znaju šta se tačno desilo ja ću ovde napisati par rečenica. Černobiljska katastrofa je najveća nuklearna nesreća u istoriji koja se dogodila 26. aprila 1986. u nuklearnoj elektrani Lenjin u blizini grada Pripjat u Ukrajini. Elektrana se sastojala od četiri reaktora, izgradnja je počela 1970. a u celosti je završena 1983. Posle katastrofe neki reaktori su nastavili sa radom, ali je zatvorena 2000. Iako se elektrana nalazi u Ukrajnu, ona je na smoj granici sa Belorusijom, tako da je najviše posledica pretrpela upravo Belorusija. Zračenje koje je prouzrokovala katastrofa osetio je gotovo čitav svet, naravno u mnogo manjim količinama u odnosu na Belorusiju i Ukrajnu. Grad Pripjat je evakuisan, u krugo od 30 km zabranjen je pristup zbog velikog zračenja.
Što se tiče samog dela već sam se na prvoj strani naježila kada sam pročitala citat kojim književnica započinje ovo delo:
Mi smo vazduh, mi nismo zemlja... 
Zatim iznosi istorijske beleške, tekstove iz novina i upoznaje  nas sa onim šta se dogodilo i koje su posledice toga. Nastavak je gotovo identičan kao kod predhodne knjige. Ponovo iznosi priče preživelih. Piše o ženama vatrogasaca koji su se prvi suočili sa zračenjem I šta je bilo sa njima posle toga, o deci, o roditeljima, o onima koji su odbili da se isele I onima koji su se vratili u svoje domove. Opet je sve veoma precizno raspoređeno, ali I sve može da se čita preko reda.
Priča koja je na mene ostavila najači utisak je jedna od prvih koju priča žena vatrogasca koji je učestvovao u gašenju požara, o tome kako se njegovo telo raspadalo, kako je ono odbijala da ga ostavi samog u bolnicu, kako je on preneo zračenje na bebu koju je ona noslia u stomaku.
 Izdavač: Laguna;
Godina izdanja: 2016;
Naslov originala: ;
Broj strana: 344;
Ocena (od 1 do 5): 4.


петак, 17. фебруар 2017.

Pisci i dela srpskog realizma

Ne može se sa sigurnošću utvrditi tačna godina kada su naši pisci počeli da stvaraju u duhu realizma. Kod nas je uvek sve bilo nekako izmešano i bez reda, tako da se epoha realizma vezuje za kraj 19. i početak 20. vek. Zanimljivo je i to da dok su neki pisci stvrali i objavljivali svoja dela u duhu romantizma u istom tom periodu su nastajala i dela u duhu realizma. Tako je na primer najlepša pesma Santa Maria della Salute iz doba romantizma objavljena 1909, a roman Nečista krv, koji je napisan u duhu realizma, objavljen je 1910. 



Jakov Ignjatović

Jedan od prvih pisaca koji stvara u duhu realizma je Jakov Ignjatović, tako da je roman Večiti mladoženja jedan od prvih iz tog perioda. Roman govori o raspadu jedne srpske porodice koja živi s kraja devetnaestog veka u Južnoj ugarskoj. Trgovac Sofronije Kirić je čitavog života sticao i bogatio se, da bi njegova deca sve to izgubila. Stariji sin Pera nije bio zainteresovan za trgovački posao, ali je zato stalno započinjao neke svoje poslove i to bezuspešno, dok je drugi sin Šamika završio za advokata, družio se sa ženama, ali se nikada nije oženio, te je polako rasprodao sve što je otac stekao. 

Laza Lazarević

Iako je Laza za života napisao svega devet pripovedaka sve su izuzetne. On na odličan način prikazuje psihički život svojih junaka. Napisao je sledeće pripovetke: Švabica, Vetar, Verter, Sve će to narod pozlatiti, Prvi put s ocem na jutrnje, U dobr čas hajduci, Na bunaru, Školska ikona.
Švabica je napisana na vrlo zanimljiv način, u epistolarnoj formi, gde mi na osnovu Mišinih pisama, koje on upućuje svom drugu, saznajemo o  njegovoj ljubavi prema Švabici Ani. Naime, on je studirao medicinu u Berlinu a gazdraica kod koje je stanovao je imala ćerku Anu u koju se zaljubio.
Sve će to narod pozlatiti govorio o položaju ratnih invalida, o tome kako država nije brinula o mladićima koji su u ratu postali invalidi braneći svoju državu, a ta ista država posle toga nije htela ni malo da im pomogne, te su oni morali da prose da bi dobili nešto novca za život.

Stevan Sremac

Sremac piše tri čuvena romana Pop Ćira i pop Spira, Ivkova slava i Zona Zamfirova. Veruje da svi znate njihov sadržaj sbog filmova, ali svakako vredi pročitati i dela.

Branislav Nušić

Naš najveći komediograf je napisao 17 velikih komedija i 15 jednočinki. On veoma realno prikazuje život Srba, njihovu narav, navike, ismeva političare, vlast, društvo. Kada čitam njegove komedije shvatim kako se naše društvo i država nisu ni malo promenili ni posle sto godina od nastanka njegovih dela.
Narodni poslanik govori o čoveku koji je sasvim neobrazovan i nepismen a odlučuje da se kandiduje za narodnog poslanika. Poznato?
Gospođa ministarka govori o živki čiji je muž postao novi ministar i kakve je sve to promene unelo u njen život.

Radoje Domanović

Naš najbolji satiričar svih vremena. On u svojim pripovetkama ismeva vlast, političare, društvo. I ponovo vidimo da se u našoj državi ništa nije promenilo. 
Po mom mišljenju, njegova najbolja pripovetka je Mrtvo more gde on govori o srpskoj naravi da nikako ne prihvataju ništa što je novo i dobro u društvu, ne cene ničiji rad i trud, te odmah osuđuju i ismeva pesnika, naučnika i umetnika iako zapravo nisu ni pogledali njihova dela. 

Svetolik Ranković

Tek sam sada imala tu čast da pročitam delo Gorski car, većinu pomenutih dela sam čitala i ranije. Gorski car nam govori o hajdučkom životu, ali ne na onakav način kako smo navikli iz epskih pesama. On hajduke predstavlja onakve kavi zaista jesu, razbojnici koji su pljačkali srpska sela. Glavni junak je Đurica kome društvo nije dalo da stane na svoj put i guralo ga je u propast samo zato što je njegov otac bio lopov (krao je da bi imao šta da jede). Matori i mudri ča Vuju uvlači jake i bistre mladiće u hajdučki život, te ih uči kako da ubijaju i pljačkaju, a onda im uzima veći deo plena.

Bora Stanković

Bora Stanković polako zakoračuje u svet modernizma. Napisao je jedan od naših njboljih romana Nečista krv koji govri o Sofki koju je otac, čija porodica polako propada, prodao Marku, odnosno njegovom dvanaestogodišnjem sinu Tomči. Govori nam o običaju snohačestva, odnosno običaja gde svekar imam pravo da uzme svoju mladu snahu za sebe.
Još jedno izuzetno delo je pripovetka Uvela ruža koja govori o ljubavi naratora i njegove komšinice. 

Većina ovih knjiga se radi u školama kao lektira, neke su pomalo dosadne, pre svega Večiti mladoženja, ali sve nose veoma snažnu poruku i svako treba da ih pročita i za vreme školovanja ali i da im se varti kasnije i tako vidi koliko je sazreo. Ja sam Nečistu krv doživela potpuno drugačije kada sam je čitala kao lektiru nego li sada. Tada mi je bila veoma dosadna, stil mi je bio pretežak, sve mi je bilo mutno i nejasno. Međutim, sada mogu da kažem da je to jedan o mojih omiljenih romana. 

четвртак, 16. фебруар 2017.

Pseudonimi | Prvobitni naslovi

Možda bi bilo bolje da sam o ovim temama napisala dva različita posta, ali sam se ipak ršila da to lepo upakujem u jedan. 

Pre svega, želim da vas upoznam sa piscima i njihovim pseudonima, a onda želim da spomenem i neke prvobitne naslove velikih romana.



Mnogi pisci su pisali pod pseudonimom, za neke verujem da svi znaju, a opet za neke misle da su im to bili prava imena, ali su to zapravo njihovi pseudonimi.

Verujem da ste svi čuli za sestre Bronte. Sve one su stvarale pod psedonimima. Tako je Emili Bronte objavljivala knjige kao Alis Bel. 

Mark Tven se zapravo zvao Semjuel Lenghorn Klemens. 

Čarls Bukovski je pisao pod pseudonimom Henri Kinaski.

Džek London je rođen kao Džon Grifit, a Džordž Orvel kao Erik Artur Bel

Svi znamo da je Alisu u Zemlji čuda napisao Luis Kerol, ali njegovo pravo ime je zpravo Čarls Latvidz Dodzson. On je radio kao profesor matematike, a objavljivao je pod pseudonimom knjige za decu.  

Molijer je pri rođenju dobio ime Žan-Batist Poklen, a Oskar Vajld Fingal O Flaerti Vilis.

Verujem da nikada niste čuli za Neftali Rikardo Rejes, ali to je kršteno ime Pabla Nerude

Dž. K. Rouling je odlučila da jednu svoju knjigu objavi kao Robert Galbrajt

Gotovo sam sigurna da svi znate da je Nušić jedno vreme pisao kao Ben Akiba, kod njega je još zanimljivije i to što je on zapravo rođen kao Alkibijad Nuša pa je odlučio da promeni svoje ime u Branislav Nušić.

A verujem i da svi znate da se Mir Jam zapravo zvala Milica Jakovljević.

Izdavačke kuće se često ne slažu sa autorima i njihovim idejama te traže od njih da promene neke delove ili pak nasove. A nekad se dogodi da se i sam autor u poslednjem trenutku predomisli i promeni ime svog dela. 

Stranci iznutra je prvobitni naslov Gospodara muva. 

Roman Ubiti pticu rugalicu je prvobitno trebao da nosi naslov po svom glavnom junaku - Atikus

Sremac je pri prvom objavljivanju svoj roman Pop Ćira i pop Spira nazvao Baš njegov zub.

Knjiga 1984. je prvo trebala da bude objavljena pod naslovom Poslednji čovek u Evropi.

„Sutra ću misliti o tome. Sutra ću pronaći način da ga vratim. Na kraju krajeva, sutra je novi dan…“ rekla je Skarlet O’Hara, junakinja romana Prohujalo s vihoromkoji je trebalo da ponese naslov poput poslednjih reči iz ovog citata. 

Nabakov je svoju Lolitu hteo da nazove U carstvu kraj mora. Međutim, ovaj prvobitni naslov nije nimalo slučajan, to su zapravo reči iz čuvene pesme Anabel Li koju je napisao Edgar Alan Po.

среда, 15. фебруар 2017.

Vrati se Zone

Posle filma Santa Maria della Salute u našim bioskopima se pojavio još jedan film koji uz sebe nosi ime jednog od naših najvećih pisaca... 
Odamah da kažem da ova Zona nam baš nikakve veze sa Stevanom Sremcem. Iako je i ovaj nastavak rađen po knjizi to nikako nije ono što je Sremac napisao, već neka savremena spisateljica koja je htela da nastavi nešto što je veliki književnik davno završio. Evo ja nemam šta da radim i sad ću da napišem nastavak Nečiste krvi, a ti koji čitaš ovo idi napiši nastavak Na Drini ćuprija. Dakle, da ponovim, ova Zona nema nikakve veze sa Sremcem, samo je neko ukrao likove koje je on stvorio. 

Prvo nisam ni htela da gledam film i odmah sam imala negativan stav prema njemu, ali ipak nisam mogla ni da sedim mirno i slušam ljude kako ga hvale, prosto sam morala da odem i vidim... Bolje da sam za tih 270 dinara kupila čokolade ili šta već...



Priča nam prikazuje Niš na početku dvadesetog veka. Zavirujemo u život nama dobro poznatih junaka koji su sada srećno venčani i pokušavaju da dobiju decu, te njihovu idiličnu ljubav kvari Kalina koja je zaljubljena u Maneta. Što se tiče samog sadržaja ja sam to shvatila ovako, zbog onih scena sa dečicom, kao da su ovim filom hteli da pošalju poruku da se mladi ljudi vole, rađaju decu, budu uporni u osnivanju porodice, uživaju u tome što su dobili decu i provode divne trenutke sa njima. I to je jedino što mi se dopalo, ta poruka koju su oni pokušali da prenesu publici, ako su uopšte to hteli, možda sam ja jedina to tako shvaila. Ostalo velika nula. 
Film je režirao Jug Radivojević. Glavne uloge su pripale Brankici Sebastijanović i Milanu Vasiću. Naša Zona nije mogla ni da savlada dijalekat kako treba te u jednom trenutku priča po niškom a u sledećem kao savremena Beograđanka. Kako su to dopustili? Brinkica jeste veoma lepa, ali je i veoma ukočeni i veoma ne zna da glumi. Sa druge strane, svidelo mi se kako Milan glumi još više kako pivea, ali me ni to nije oduševilo. Lik tetka Doke je pripao odličnoj glumici, ali je previše iskarikiran, njena jedina uloga je tu da da nasmeje pubiku. Tu je i jedna glumica koj je jedina uloga da govori ''Lele'', jedan crnac i lezbejski poljubac 😔. Vrhunac svega je silikonska folk pevačica! Od toliko naših pevača, oni stavili Ljupku Stević. Moram da priznam, i to iskreno kažem, da me je na početku bilo sramota što sedim u bioskpu i gledam toliko lošu glumu, kasnije su se malo popravili. Uloga ovog filma je da nasmeje ljude i to one koji isključe mozak i gledaju ga tako što ne misle na prethodni nastavak. Ja nisam mogla tako da gledam jer sam stalno mislila na predhodni nastavak i upoređivala glumce.  
Zdravko Šotra, naravno, nije hteo da učestvuje u ovom, kao ni svi ostali glumci koji su radili na prvom filmu, koji je snimljen po romanu Zona Zamfirova koji je napisao Stevan Sremac.  Volim ja kada se snimi film po nekoj knjizi, ali ne i da izmišljaju i nastavljaju nešto što je ovako veliki pisac završio. 

P.S. I zašto se film ne zove Vrni se Zone već Vrati?

понедељак, 02. јануар 2017.

Santa Maria della Salute - film

Retko idem u bioskop, ali pre neki dan se prikazivao jedan poseban film pa smo moje koleginice i ja jedva dočekale da odemo i odgledamo ga. Naime, reč je o novom ostvarenju Zdravka Šotre. Navikla sam da se kod nas snimaju samo filmovi o ratu, nije ni čudo s obzirom kroz šta je sve prošla naša država. Zdravko je do sada snimao filmove i serije po mnogim velikim delima naših pisaca - Zona Zamfirova, Ivkova Slava, Ranjeni orao, Greh njene majke... Međutim, ovog puta je snimio filmo o jednom pesniku, njegovoj ljubavi i nastanku najlepše ljubavne pesme u istoriji srpske književnosti.

Film govori o životu našeg velikog pisca iz doba romantizma Lazi Kostiću, njegovoj ljubavi sa Lenkom Dunđerski, najmlađom ćerkom njegovog kuma, tada čuvenog trgovca Lazara Dunđerski, Laza se posle nekog vremena vraća kod kuma i susreće se sa Lenkom koja je tada imala devetnaest godina dok je Lazaru bilo pedeset. Uprkos tolikoj razlici u godinama rađa se iskrena i velika ljubav. Iako je Laza bio veren Julkom Palanački, svoje vreme i stihove posvećuj Lenki. Kroz film je prikazano i kako je nastajal pesma Santa Maria della Salute koju je Laza pisao veoma dugo, od susreta sa Lenkom do pred sam kraj života. Objavljena je tek 1904. 



Od svih pesnika koje smo spomenuli iz romantizma ubedljivo najzanimljiviji život imao je Laza Kostić.On je sam sebi pisao kritike u novinama pod pseudnomiom, radio blesave vežbe, glumio u predstavi i upropastio je, više puta se sukobio sa vlašću, te proveo neko vreme u zatvoru zato što je nazdravljao srpskom kralju 'sa obe strane Save i Dunava'.
Čast da glumi Lazu Kostića pripala je Vojinu Ćetkoviću i on je to odlično radio, malo sam bila skeptična kada sam videla ko glumi Lenku, mlada glumica Tamara Aleksić (koja je glumila u filmu i seriji Šešir profesora Koste Vujića i njena gluma je tu očajn) koja me oduševila i koja je veoma napredovala. Pored njih, pojavljuju se sve sami velikani naše glumačke scene. Za nekoliko meseci na RTS-u biće emitovana i serija od 11 epizoda gde će biti malo više reči o Lazinom životu i ostalim piscima srpskog romantizma, film je bio usresređen samo na ljubav između Laze i Lenke.

Sve u svemu, ja sam bila oduševljena iako sam tačno znala šta će se dogoditi (profesr nas je prošle godine veoma dobro upoznao sa Lazom) uživala sam i smejala se, ali nisam plakala kao većina. 

Ne bih da otkrije puno, ko može nek što pre ode u bioskop i neće imati muka kada se u školi rade Lazina dela.  



I da, obavezno poslušajte kako jedan drugi Laza recituje Santa Maria della Salute.