среда, 21. септембар 2016.

Pariska žena – Pola Meklejn

Knjiga Pariska žena je toliko dugo stajala na mojoj listi za čitanje da sam već i bila zaboravila o čemu govori. U biblioteci sam je slučajno videla na polici i setih se da je na nekoj tamo mojoj staroj listi i zato sam je uzela.


Ono što me iznenadilo jeste činjenica da su glavni junaci Ernest Hemingvej i njgova prva žena Hedli Ričardson. Uvek sam bila pomalo skeptična oko ovakvih dela, kako iko može da zna kako su oni živeli pa da napiše knjigu o tome. Znam, ovo je samo fikcija, roman ko i svaki drugi. Ali opet, ko to sme da piše roman o tako važnoj ličnosti i  izmišlja o njegovom životu?!
Naravno da sam prvo otvorila Wikipediu da se podsetim Ernestove biografije da bi stvorila što jasniju sliku o likovima, vremenu i mestu radnje i da vidim koje su to istorijske činjenice koje su uticale na stvaranje ovog romana.
Istorija: Ernest Hemingvej rođen je 1899. u Ameriku. Nije steko neko veliko obrazovanje. Veoma rano je počeo da piše i voleo je da učestvuje u ratove, pored Prvog i Drugog svetskog rata učestvovao je i u grčko-turskom ratu, kao i u Španskom građanskom ratu i to je svakao izvršilo snažan uticaj na stvaranje nekih njegovih dela. Obišao je gotovo čitav svet, bio je veliki avanturista, jednom rečju – mesto ga nije držalo (dobro, ovo već nije jedna reč). Ženio se četiri puta, i sada je za nas važna njegova prva žena Hedli Ričardson koja je bila starija od njega čak devet godina, a u braku su bili od 1921. do 1927. I već  1927. je stupio u brak sa izvesnom Polin. Bio je pripadnik pariskog udruženja izgnanika dvadesetih godina dvadesetog veka.  O njegovim kasnijeim avanturama neću da pišem, jer trenutno nisu važne.



Roman: Radnju pratimo iz ugla Hedli. Počinje u Čikagu na jednoj zabavi 1920. godine. Tu se ona po prvi put susreće sa Ernestom na jednoj zabavi koji je predstavljen kao blesavi hiperaktivni dvadesetogodišnjak, pomalo uboraženi jer mu je omiljeni pisac upravo... Ernest Hemingvej. A ona je, ko što obično biva, povučena dvadesetosmogodišnja cura koja je nedavno ostala bez majke i bila tužna. I sad, nju tako mirnu, povučenu i savršenu, privlači ovaj vragolasti mladić. Iako je njena prijateljica Kejt upozorava da ne stupa sa njim ni u kakav odnos ona je, naravno, ne posluša i tako započinje njihova ljubavna avantura.  Posle venčanja odlaze u Pariz. Divno je pretstavljen Pariz iz tog doba. Tamo se susreću sa mnogim poznatim piscima ka što su Gertruda Stajn, Ezra Paund, Fransis Skot I Zelda Ficdžerald. Žive u bedi, ali se zato stalno opijaju. Dobijaju I sinćića koga zovu Bambi. Radnja romana se završava 1928. Ernest je u brak sa Polin stupio 1927. Ova činjenica nam otkriva kraj, ali navodi da se zapitamo zbog čega se to dogodilo.

Ernest i Hedli, venčanje
Hedli, venčanje
Ernest i Hedli, Švajcarska
Hedli, Ernest i njihov sin Bambi

Mislim da ovde nema preterane ljubavne patetike. Ljubav I njihova osećanja mi ne deluju preterano iskreno, prebrzo su se zaljubili, a Ernest gotovo da ne govori o tome šta oseća.

Radnja teče hronološki, osim par malih digresija na početku. Na moment je usporena I gotovo da se ništa ne dešava (a ja sam trenutno raspoložena da čitam  'brze'  knjige). U početku mi je bilo dosadno, ali istorijski gedano, znala sam da će se njih dvoje rastati na kraju I jedva sam čekala da vidim koji je razlog tog rastanka.  Tako da sam posle početne zbunjenosti I dosade počela da čitam brže I više.

Ernest i Polin

Ono što sam naučila jeste koliko je u to vreme bilo teško piscima, čime su sve morali da se bave da bi opstali, preživeli, zaradili za hleb. Kako je tekao proces stvaranja njihovih dela, koliko im je vremena trebalo za stvaranje, a koliko za objavljevanje. Danas je pisanje postlo neozbiljno, svako piše I objavljuje. Dela nastaju brzo, još brže dolaze do izdavača, ali se još brže zaboravi na njih. Većina dela koja su nastajal dugo I još duže čekala da budu objavljena dugo I žive.

Kao što rekoh, uvek imam neko čudno mišljenje, neki čudan osećaj kad čitam knjige gde su glavni junaci zaista postojali, a još ako to nije ni autobiografija, ni biografija, ni dnevnik, ni memoari, već fikcija, onda je to mišljenje još čudnije i nestabilnije.  Ova knjiga me nije ubedila, ali sam zato istraživala o životima likova koji su se ovde pojavili I bilo je vrlo zanimljivo. Pogotovo me oduševio odnos F. Skota (pisaca Velikog Gedsbija) I njegove žene Zelde, koji se takođe pojavljuju u delu, ali sam ja detaljno pregledala internet I pročitala njihove biografije, a njihova priča je jedan poseban roman.

Čudno je čitati ovakve knjige. Znaš da je Ernest postojao, znaš da je postojala Hedli, pa evo dole fotografija sa njihovog venčanja I putovanja, tu su I događaji I ljudi koji se spominju u njihovim biografijama, koji su se zaista dogodili izaista postojali,  ali opet je sve nekako čudno kada ipak znaš da je sve to u ovoj knjizi napisano ka fikcija, ovo nije biografija. I sama autorka na kraju navodi da je ovo izmišljeno ali da se ipak verno držala svih izvora koje je našla o njihovom odnosu da bi dala što verniju I istinitiju sliku njihovog odnosa I braka.

Čudno.

Naslov originala: The Paris Wife;
Godina izdanja: 2011, kod nas 2011;
Broj strana: 372;
Izdavač: Laguna;
Žanr: istorijski, ljubavni, drama;

Ocena (od 1 do 5): 4.

Grad lopova – Dejvid Benifo

Šta sam očekivala na osnovu naslova? Krimić. A ja ih mrzim. Zašto sam onda uzela ovu knjigu? Zato što sam pročitala sadržaj i nisam mogla da prestanem da se smejem jer mi je to bilo prosto urnebesno tako da sam morala da vidim o čemu se radi.


Lav je Jevrejin koji je premlad za vojksu, radi kao dobrovoljni vatrogasac. Hapse ga jer je pljčkao telo mrtvog nemačkog padobranca. U zatvoru sreće Kolju, mladića koji je optužen za dezerterstvo. Umesto da ih ubiju, šalju ih da sakupe u gradu u kome vlada velika glad gomilu jaja za... pazite sad – svadbenu tortu neke pukovnikove ćerke. E ta jaja su presudila da uzmem ovu knjigu, bila sam previše radoznala i nisam mogla da odolim.

Ono što nisam znala, jer nisam pročitala sadržaj do kraja, jeste da je radnja smeštena u Lenjingradu za vreme Drugog svetskog rata. Ono što istorijski znamo jsete da su Lenjingrad opkolili Nemci sa ciljem da unište njegovo stanoviništvo. Grad je pod opsadom bio od 8. septembra 1941. do 18. januara 1944. ukupno 872 dana. (za više informacija posetite Vikipediju).

Radnju pratimo iz ugla Lava, dečaka koji, kao što rekoh, nije imao dovoljan broj godina za vojsku, koji živi sam u jednoj zgradi jer su njegovog oca verovatno ubili ili odveli u Sibir zato što je pisao pesme neprikladne sadržine za tadašnju vlast, a majka I sestra se povlače pre opsade grada, dok on odlučuje da ostane I sa svojim drugovima iz zgrade, Verom I dvoje blizanca (zaboravila sam kako se zovu) pomaže tako što će gasiti požare koji nastaju posle bombardovanja. Tako njih četvorica jedne noći vide nemačkog padobranca kako pada, shvataju da je mrtav I pljačkaju ga. U međuvremenu nailazi patrol I hvata Lava dok ostali beže. Strpa ga u zatvor gde mu se pridružuje Kolja koga su uhapsili jer je optužen da je pobegao sa fronta. Umesto da ih streljaju, kao što je bio red, odvode ih kod pukovnika koji ih zadužuje da za manje od nedelju dana pronađu 12 jaja za svadbenu tortu njegove ćerke. I sve bi to bilo lako da u gradu ne vlada toliko velika glad. Jaja niko nije video mesecima.  Tako njih dvoje kreću u potragu I susreću se sa raznim ljudima I problemima, te nam daju realnu sliku opsednutok Lenjigrada.  

Kada vidiš da je knjiga o ratu očekuješ nešto jezivo, gadno, surovo I ozbiljno. Ova knjiga ima samo prve tri odlike, jeste jaziva, gadna, surova, ali nikako nije ozbiljna. Ovo je knjiga gde se u jednom trenutku smeješ a u sledećem ti srce zadrhti. Iako je stanje očajno, prikazan je niz komičnih situacija. Lav I Kolja su sušte suprotnosti, dok je Lav povučen, tih, zabrinut, ozbiljan, Kolja je blesav, luckast, šaljivdžija, ne razmišlja puno već odma prelazi na delo.

Knjiga je napisana u prvom licu, radnja teče hronološki. Izdeljena je u više poglavlja bez naslova. Radnja teče vrlo brzo I prikazuje kratak period iz njihovog života. Stalno se nešto dešava, bilo jezivo I strašno, bilo smešno I blesavo. I da, ima puno, puno psovki, nisam skoro čitala knjigu sa toliko psovkei.

Naslov originala: City of Thieves;
Godina izdanja: 2008, kod nas 2010;
Izdavač: Laguna;
Broj strana: 296;
Žanr: istorijski, drama;

Ocena (od 1 do 5): 4.

Ja sam Malala - Malala Jusafazi

Izgleda da sam ja svaštočit. Kada me pitaju koji žanr obično čitam ja prosto ne mogu da se odlučim. Dobro, najviše volim knjige o ratu, volim misterije, volim istorijske romane, volim klasike, volim da se opuštim uz neku laganu ljubavnu priču...


Nisam skoro kupila ni jednu knjigu ali sam počela češće da se družim sa bibliotekom, pogotovo volim da sama preturam po policama i biram knjige samo po naslovu ili uzimam one za koje se setim da sam bar u nekom trenutku mog života poželela da ih pročitam ili videla dobru preporuku. Tako sam jedme srede ujutu otišla u biblioteku i uzela Parisku ženi i Čovek jeveliki vazan na ovom svetu, a već u četvrtak uveče pošla da ih vratim i uzmem dve nove knjige. Osećala sam se malo nelagodno, verovatno su pomislili da sam one dve uzela čisto reda radi I da ih nisam ni pročitala. Tom prilikom sam uzela Ja sam Malala i Grad lopova. I sama ne znam zašto baš te dve knjige. Nikada nisam imala veliku želju da ih pročitam, ali sam ipak bila veoma radoznala da vidim o čemu se radi....

,,Ispovest devojčice koju su Talibani pokušali da ubiju jer se zalagala za pravo na obrazovanje.''

Ova rečenica se nalazi na korici knjige i upravo ona na najjednostavniji način prikazuje ono o čemu se radi u ovoj knjizi.
Ovo su memoari Malalae, devojčice koja je rođena u Pakistanu i tu je i provela svoje detinjstvo sve dok Talibani nisu pokušali da je ubiju jednog dana kada se vraćala iz škole samo zato što se zalagala za pravo devojčica. Ovde je ona opisala čitav svoj dotadašnji život. Kako se rodila u siromašnoj porodici, kao je dobila dva mlađa brata, kako je njen tata osnovao školu, kako je provela detinjstvo, kako su pokušali da je ubuju, kako se oporavljala, kako je nastao Pakistan I kako je došlo do rata.  Vema je lepo prikazana Pakistan, ljudi koji žive tamo, običaji koji se poštuju. Tamo devojke i žene ne smeju da idu bez maram, a ni bez pratnje muškarca na ulicu, a Malala je već na početku knjige naglasila da je želela da to promeni. Ovo je istinita priča, a glavni događaj se odigrao 2012. Ona je posle toga napustila Pakistan I nastavila da se bori za pravo devojčica I pre svega njihovo obrazovanje. Ona je 2013. dobila Nobelovu nagradu za mir I tim postal najmlađa osoba koja je dobila to priznanje u istoriji.

Napisana je jezikom devojčice, iskeno i pmalo naivno, jednostavno. Sastoji se iz više delova. Prvo je tu prolog – Dan kada se moj svet promenio, gde nas ona upoznaje sa onim o čemu će pistai. I ja sam onda pomislila kako čitanje može da bude dosadno jer ja već znam šta će se na kraju dogoditi. I jeste bilo dosadno u početku, ali sam onda počela sve više da se interesujem za Pakistan I život u njemu. Knjiga je dalje podeljena na pet delova koji imaju posebna poglavlja. Prvi deo nosi naslov Pre Talibana I opisuje Malalalino detinjstvo I situaciju u državi pre dolaska Talibana. Drugi deo je Dolina smrti I opisuje stanje doline u kojoj je živela po dolasku Talibana. Treći Tri devojlice, tri metka je o njenom ranjavanju. Četvrti Između života I smri o oporavku. I poslednji Drugi život gde nam piše o onom što je sledilo posle njenog oporavka. Prilaže još I fotografije iz porodičnog albuma, rečnik I hronologiju važnih događaja.  

Sa ovom kulturom se surećem tek drugi put (pre ovoga Halid Husein I njegove knjige o Avganistanu)… (Sad se setih da sam kao dete pročitala i knjigu koja se, činimi se, zove Ništa druko nije važno, ne mogu da se setim kako se zove autorka, ali znam da je napisala i knjigu  Riznica snega. Čini mi se da je i knjiga Ništa drugo nije važno govorila o ovoj oblasti i ovom ratu. Ali to sad nije važno.) Htela sam da kažem da me ova oblast ne zanim puno, tako nisam bila preterano uzbuđena kad sam počela da čitam, sve je bilo nekako usporeno, ali sam se u drugoj polovini malo više zainteresovala. Sve mi nekako deluje nestvarno i zbunjujuće. Ali ko želi da se upozna sa Pakistanom i trenutnim stanjem tamo, neka pročita ovu knjigu.

Naslov originala: I am Malala;
Godina izdanja: 2013, kod nas 2014;
Izdavač: Evro-giunti;
Broj strana: 296;
Žanr: autobiografija;

Ocena (od 1 do 5): 3.

Čovek je veliki fazan na ovom svetu - Herta Miler

Herta Miler je rumunska književnica rođena 1853. od 1987. živi u Berlinu. Godne 2009. dobila je Nobelovu nagradu za književnost.


Dela koja su prevedena kod nas u izdanju Lagune: Ljuljaška daha, Čovek je veliki fazan na ovom svetu, Lisac je oduvek bio lovac.

Proše godine sam pročitala roman Ljuljaška daha i odmah nakon toga sam htela da pročitam i preostala dva koja su prevedena kod nas ali sam iz nekog razloga odustala od toga ili nisam imala vremena. Tako sam sredinom septembra  pod velikim stresom zbog pada ispita otišla do biblioteke bez ikakvog cilja. Predhodnih mesec dana provela sam isključivo spremajući ispite i ne misleći na knjige i onda sam rešila da se opustim uz neko lagano štivo, ali mi sa te police gde stoje ta 'lagana'  izdanja nije zapalo ništa za oko. Tako sam prvo ugledala knjigu Čovek je veliki fazan na ovom svetu, a pošto nije bila obimna odlučih da uzmem još neku i našla sam tamo i Parisku ženu koju tako dugo želim da pročitam.

Radnja romana je smeštena u Rumuniji osamdesetih godina prošlog veka. Prikazuje nam jednu porodicu nemačkog porekla koja pokušava da dođe do pasoša i iseli se iz sela i ode u Nemačku kao i većina Nemaca koji su u to doba živeli u Rumuniju. Otac Vindiš je vodeničar, njegova žena Katarina bila u ruskom logoru za vreme rata, a njihova ćerka Amalija je vaspitačica. Prikazana nam je njihova sudbina na veoma ralan način. Šta su sve bili spremni da urade samo da bi došli do pasoša.
Delo je kratko. Radnja ne teče hronološki već je čas prikazana sadašnjost, čas prošlost. Skoro svi likovi su nekako bezosećajni i prazni. Kao da nešto nedostaje. Očekivala sam malo više, ali se nisam ni razočarala. Knjiga se čita za nepuna dva sata. Ima nekoliko zaista mučnih i odvratnih opisa gde sam morala i da zastanem ali i da mi se smuči ili da mi pak bude neprijatno što to čitam (čitala sam erotske romane bez trunke neprijatnosti, čitala sam I one gde su opisane najveće gadosti rata, ali mi nikada nije bilo kao sada).

Naslov originala: Der Mensch ist ein grober Fasan auf der Welt;
Godina izdanja: 1986, kod nas 2011;
Broj strana: 150;
Izdavač: Laguna;
Žanr: drama;

Ocena (od 1 do 5): 3.

Knjiga o Milutinu - Danko Popović

Za ovu knjigu sam čula od moje koleginice sa fakulteta, odmah sam je skinula sam interneta (ko želi samo neka kuca Knjiga o Muliutinu) ali je nisam pročitala. Pročitala sam je na pragu ispitnog roka, kao što uvek radim, umesto da spremam ispite.


Danko Popović – rođen 1928. u Aranđelovcu, preminuo 2009. u Kragujevcu. Njegovo pravo ime je Slobodan. Završio je pravni fakultet u Beogradu. Napisao je više radio drama i filmskih scenarija, napisao je i nekoliko romana i knjiga pripovedaka. Delo koje se istaklo je roman Knjiga o Milutinu. U njegovu čast postoji i nagrada ''Nagrada Danko Popović'' koja se dodeljuje u okviru manifestacije Pod Dankovom lipom.
Zbirke pripovedaka: Svečanosti, Kukurek i kost.
Romani: Čarapići, Oficiri, Kuća Lukića, Gospodari, Knjiga o Milutinu, Udovice, Svinjski ujed.

Knjiga o Milutniu – Knjiga nam govori o čoveku koji se zove Milutni, on je šumadijski seljak. Pripoveda nam u prvom licu na veoma neobičan način o tome kroz šta je sve proš za vreme ratovanja. Sada je vreme Drugog svetskog rata a on se nalazi u zatvoru. On je seljak i vojnik, preživeo je sve ratove, o Balkanskom nam ne govori, već počinje od Prvog svetskog rata. Njegova dva brata i otac su poginuli u predhodinim ratovima. Kako su se ophodili prema seljacima-vojnicima, šta je sve video, kako je stradao i od koga naš narod, koliko su vojnici bili neinformisani o tome gde idu, protiv koga ratuju, od koga ginu? A zatim priča o Drugom svetskom ratu I onome šta se sve desilo u Šumadiji. Kako su se ponašali četnici, a kako partizani, kako su se Srbi međusobno ubijali umesto da se brane od Nemaca. Sve je to on vema iskreno i pomalo naivno opisao u ovoj svojoj ispovesti. Vema jednostavno, ali vemo snažno delo.
Napisana je u više poglavlja koja imaju svoj naslov I skoro svako može da se čita kao zasebna priča, svako opisuje neki novi događaj, a Milutin se direktno obraća čitaocu kao da baš njemu priča.

Godina izdanja: 1985;
Broj strana: 74;
Žanr: drama, rat;
Izdavač: Delo sam skinula sa interneta, ne piše ko je izdavač;

Ocena (od  1 do 5): 5.