четвртак, 12. новембар 2015.

Bajke - Srećni kraj ili malo morbidnosti?

Kažu da bajke imaju srećan kraj, ali da li je oduvek bilo tako?! Da li do nas dolaze originalne verzije, znamo da se bajke uglavnom prenose usmenim putem, prilagođavaju se deci, tu su da pouče. Morbidnost u bajakam? Ja sam malo istraživala i pronašala zanimljive verzije.
Većina verzija je stigla do nas nakon što su prošle kroz pera sakupljača, Šarla Peroa ili Braće Grim.

Pepeljuga
Jedna od najstarijih bajki i sigurno ona sa najviše verzija je Pepeljuga. Postoje verzije još iz drevne Kine i Egipta. Postoji oko 300 različitih priča sa Pepeljugom kao glavnom junakinjom, veliki broj filmova, i još veći broj crtaća. Kod nas postoji narodna bajka pod tim imenom. Možda je javnosti najpoznatija ona Diznijeva adaptacija. Uglavnom su sve verzije koje dođu do mališana 'čiste'. Što se tiče cipelice, nije uvek staklena, u nekim verzijama je zlatna, u drugim slamnata! U nekim je reč o papučicama. Ali ima i verzija gde Pepeljuga gubi prsten. Morbidno je to što u nekim verzijama maćiha natera svoje kćeri da iseku nožne prste da bi uspele da uguraju svoje noge u staklenu cipelicu. Međutim tu nije kraj, na kraju bajke, golubovi iskopaju oči  sestrama.


Uspavana lepotica
U jednoj veziji iz 14.veka devojci koja je pala u začarani san mladić pravi dete! Ali može i gore, jer u jednoj verziji devojku ne budi poljubac, već silovanje.
I da li se ova bajka uopšte zove Uspavana lepotica ili Trnova ružica?


Snežana i sedam patuljaka
U prvim verzijama zla kraljica nije Snežanina maćiha već majka. Snežana se ne budi posle poljupca već je princ onako mrtvu nosi sa sobom da bi se divio njenoj lepoti. Ona se budi tek onog trenutka kada je neki sluga udari s leđa a ona se nakašlja i ispljuje parče jabuke. Na dan venčanja kraljica obuva usijane gvozdene cipele i umire u najgorim mukama.


Zlatokosa
U jednoj od verzija otac je svoju ćerku odmah po rođenju predao čarobnici. Posle vremena provedenog u kuli i upoznavanja sa princem ona ostaje trudna. Ovde nema toliko morbidnosti, ali je zanimljiva poslednja verzija Diznijeve adaptacije, jer ovde se ona ne zaljubljuje u princa, već u razbojnika, a njena kosa ima i čarobnu moć.

Crvenkapa
Ova bajka je veoma stvara, verovatno da je nastala još u 14.veku. Naravno, u prvim verzijama vuk pojede i baku i devojčicu i nema lovca koji ih oslobodi iz njegovog stamaka (mada je meni i sama ta verzija da lovac seče vukov stomak i vadi baku i devojčicu (žive!) bila prilično mrska). Ona malo morbidnija verzija jeste ona gde vuk stigne pre Crvenkape, ubije baku i onda oni skupa jednu njeno meseo i piju njenu krv!


Ivica i Marica

I ovde je lako zaključiti da je u prvoj verziji baka pojele i Ivicu i Maricu. Ali je zanimljivo i to da njih napušta majak, a ne maćiha.

Edgar Alan Po

Već sam nekoliko puta spomenula da mi je jedan od najdražih pisaca Edgar Alan Po i moram da priznam da sam se mnogo više zanimala za njegov život nego za njegova dela. Oduvek me je fascinirao i oduvek sam težila ka tome da saznam što više zanimljivosti o njegovom životu. Kada ga dobro upoznam i kada uspem da priuštim njegova dela svakako će mi čitanje biti lakše i zanimljivije.
Moja omiljena pesma (nemam omiljenu knjigu, ni pisca, ali imam omiljenu pesmu) je upravo njegova Anabel Li. Volim i Gavrana, ali mi je prva mnogo draža.
Jedna od mojih omiljenih priča je Izdajničko srce i preporučujem je svima!


Poa uglavnom crtaju i prikazuju sa mačkama ili sa gavranom. Gavran je na neki način njegov zaštitni znak. Međutim, on je prvobitno hteo da nazove ovu pesmu Papagaj! Hteo je da stavi pticu koja može da govori i srećom je to promenio. Ova pesma ima tačno 100 stiha.

Godine 1838. Po piše priču o kanibalizmu gde ljudi koji su zarobljeni na jednom brodu bez hrane odlučuju da pojedu malog od palube pod imenom Ričard Parker. Godine 1848. upravo se to i dogodilo, na jednom brodu ljudi su ostali bez hrane i odlučili su da pojednu malog od palube i ne bi tu bilo mnogo čuđenja, da se on nije zvao Ričard Parker!

Obično su velike pisce inspirisale žene, ali Poa je inspirisala njegova mačka Katarina. Ali to nije njegova jedina mačka. Često je pisao sa njima, ali su se često javljale u njegovim delima. Tu je njegova poznata horor priča ,Mačka'.

U 19.veku pisci su svoja dela pisali rukom, to je znatno otežavalo njihov posao. Po je to radio tako što je sam pravio rolne papira spajajući voskom svoje listove i tako ih urolane slao urednicima.
Za ljude njegovog vremena njegove priče su bile previše morbidne, nisu se prepuručivale onim sa slabim stomakom. Mnogi su smatrali da ih ne treba objavljivati.



Uvek se potpisivao samo sa A.

Bio je usvojen.

Svi ga znamo kao mračnog pisca, zanamo njegove detektivske i horor priče, ali on je pisao i humorističke.

Poova fotografija koja se najčešće sreće je nastala samo četiri dana posle njegovog pokušaja samoubistva.

Bio je oženjen svojom trinaestogotišnjom rođakom Virdžinijom Klem.

Imao je srčane tegobe, epilepsiju, koleru, besnilo.


Prećeg oktobra 1849. pronađen je na ulici u delirijumu. Četiri dana posle toga je preminuo. Izveštaj lekara je nestao. Nikada nije utvrđeno da li se ubio ili ga je neko ubio.

Postovi posvećeni Edgaru:

среда, 11. новембар 2015.

U susret Niškom sajmu knjiga

Već sam više puta spomenula da sajam u Beogradu nisam posetila, ali zato sa velikim ushićenjem čekam ovaj mali u Nišu. Žao mi je što se ovom u Beogradu daje toliko velika pažnja, tamo dolaze pisci, ima mnogo više izdavača, verujem da su i cene niže, ali i Niš ima jednu malu prednost – nema gužve. Gledam slike iz Beograda i prosto ne verujem, pa ljudi ne mogu da priđu štandu, a kamo li da pogledaju lepo i polako ono što se nudi. Ja ne volim gužvu! Prošle godine u Niš jedva da je bilo ljudi, tako da sam salu obišla par puta. Verujem da će i ove godine biti tako.


Sajam počinje u ponedeljak 23. novembra, a završava se 30. novembra.  Održava se u hali Čair. Očekuje se oko 70 izdavača. Nemam informaciju kolika će biti cena ulaznica, ali do sada je bila 150 dinara, ne verujem da će preći cenu od 200. Što se tiče radong vremena, do sada je to uvek bilo od 10h do 20h, verujem da se I to nije promenjeno. 

Ono što je najvažnije pre sajma jeste da se lepo pogledaju sajtovi izdavačkih kuća koje će gostovati, da se pogledaju cene, da se vidi gde će biti popousta. Ja sam gledala i čitala izveštaje nekih blogerki koje su posetile sajam u Beogradu, pa se nadam da će neke od akcija koje su one spomenule biti i ovde. Spisak je spreman. Pre toga sam odvojila sumu novca koju ću da potrošim. Ove godine je to 3000 dinara (prošle je bilo 5000). Već imam i plan kretanja, gde ću prvo i šta kupovati. Ali pre nego što to izložim, važno je da spomenem još jedan detalj. Treba povesti sa sobom 'savest' – onog koji će da nosi kese sa knjigam dok ja trčkaram od štanda do štanda i prekopavam i koji će da kaže ,,Izlazi napolje'' ili će, još bolje, da mi uzme novčanik. Prošle godine je to bila moja cimerka, nadam se da će i ove.

Verovatno ću prvo posetiti Lagunin štand, iako njihove knjige mogu i ovako da kupim sa istim popustom, ali dobro, već sam se suzdržavala da ne kupim ove knjige pre sajma, pa kad je bal nek je bal. Tu bih uzela tri knjige: Seobe – Miloš Crnjanski, Idi postavi čuvara – Harper Li, rekoh da zaokružim na tri, da bih imala onih dodatnih deset posto, međutim, sve one koje ja želim su prskupe (čekaću 20.januar i rđendanski popust), pa sam se na kraju odlučila da to bude Kad su cvetale tikve. Po mojim proračunima, to treba da košta oko 1540 dinara.

Svakao ću posetiti štand Novosti, mada nisam sigurna šta ću tu naći, ali se nadam da će uzeti ili Don Kihot ili Grof Monte Kristo. Oni izdaju dobre klasike i veoma jefitne, ali uglavnom im je štand veoma oskudan. Videćemo.

Bila sam odlučila da zaobiđem Vulkanov štand, ali sam se onda, srećom, setila da mi nedostaje knjiga Meše Selimovića – Ostrvo, tako da ću nju svakako uzeti.

Pročitala sam da izdavačka kuća Makart nudi odlične knjige za 150 dinara (Četiri sestre – četiri kraljice). A pročitala sam još i da Knjiga komerc ima klasike od oko 300 dinara. Zavod za udžbenike takođe ima sjajne cene kada je reč o klasicima.

Ne znam. Videću koliko ću da se držim liste. Nadam se de ću iskoristiti pametno ovaj moj skromni budžet.


Koje knjige sam kupila, a koje pročitala. Knjige koje se dobijaju uz Blic ženu.

Dugo nisam pisala na blogu, veoma mi je žao zbog toga. Nije da nisam čitala i nije da nisam kupila ni jednu knjigu, prosto nisam imala vremena. Konačno sam upisala drugu godinu, konačno sam shvatila gde sam grešila, samo da ne ponavljam te greške iznova i iznova. Čitala sam blog pre neki dan i uvidela sam neke sitne greškice koje sam napravila, neke su zanemarive, neke su veoma ozbiljne pa ću morati da odvjim koji trenutak i ispravim to. Ono što je meni važno je da sam shvatila da sam veoma sazrela kada je reč o pisanju, kada je reč o knjigama. Ovaj blog je, možda, samo mala vežba za ono što me čeka.
Dobro, da ne dužim, da ovaj mali izveštaj o knjigama ne postane lična ispovest.

Kao što sam već napisala Sajam knjiga u Beogradu nisam posetila. Jednostavno, radije ću tih hiljadu – dve koje bih potrošiti na put do Beograda i hranu i šta već, bolje iskoristim za kupovinu još neke knjige na Niškom samju knjiga. (O tome detaljnije u narednom postu).
Prvo što sam kupila je Gorski vjenac – Petra Petrovića Njegoša. Knjiga koja je bila na listi za sajam, ali kad sam već naletela na nju u marketu za neke sitne pare i kada se tata ponudio da plati, što da ne. Gorski vjenac sam čitala u srednjoj školi, ali mi uskoro sledi mnogo detaljnije čitanje.
Blic žena ima dobru akciju, za one koji vole Agatu Kristi, svake poslednje subote u mesecu izlazi, uz novinu, jedan njen roman, po ceni od nekih 200 dinara. Tu je i nešto za one koji vole Danijelu Stil i, čini mi se, da poklanjaju knjigu još jedne autorke, ali nisam sigurna koje. Nije ni važno, jer ni jednu od njih ne volim, ali ko voli, može da iskoristi tu sjajnu ponudu. Ono što je mene oduševilo je romana Džej Ostin – Razum i osećajnost. Kada sam videla reklamu u petak, u subotu sam od rane zore počela da trčkaram od kioska do kioska i tek sam na trećem uspela da nađem svoj primerak. Dakle, jedan izuzetan roman za svega 200 dinara. Oduševljena sam, pogotovo zato što u Vulkanau ta ista knjiga košta sigurno preko 700 dinara. Ono što je još važno, kada je reč o Blic ženi i knjigama koje mogu da se kupe uz nju je ona edicija dečijih kalasika. Tako ja, već kasno, vidim reklamu da je neke predhodne subote izašao Frankenštajn i veoma se razočaram što ranije nisam došla do te informacije. Propustila sam knjigu! Pose nekog vremena sam išla sa drugaricom na kafu, i kada smo prošle pored Kalče, videla sam da kod jednog od onih prodavaca ima taj stari broj sa knjigom. I tako ja blesava, prvo odem na kafu i sva srećna trčkaram iz kafića da kupim svoju knjigu, ali eto razočaranja. Prodavac otišao. Novine spakovane. Šta ću?! Jedva sam čekala ponedeljak i da mi se završe predavanja i da otrčim na pauzi po svoj primerak. Međutim – rasprodato! Čemu sad ova moja priča? Kad slučajno naletite na neku jeftinu knjigu, kupite je odmah. Jer.. može svašta da se dogodi.  Dakle, obratite pažnju svake subote na Blic ženu, svašta moe da  se nađe. Informacije o tome koja knjiga izlazi možete pronaći na FB stranici Liber Novus. Knjige se mogu kupiti samo uz novinu.

Što se tiče čitanja, nisam čitala ništa što nije vezana za fakultet, moja lista je kratka, ali vredna. Pre svega, mogu da se pohvalim da sam pročitala neka dela Dositeja Obradovića – Život I priključenije I Sovjeti zdravago razuma. Uvek bih se sva naježila na spomen ovih dela, nekako sam imala veliku odbojnost, ali I strah od njih, osećala sam da imaju veliku težinu koju ne mogu da podnesem. Ali kada sam počela da ih čitam moje mišljenje se promenilio. Jedino što mi je zadalo malo muka je jezik, ali sve drugo je božanstveno. Uživala sam pri čitanju Života I priključenija kao da čitam neki avanturistički roman, u nekim trenucima kao da se Dositej obraćao  meni. Naučila sam puno o Dositeju, o životu toga vremena, o ljudima, o vaspitanju. Imam osećaj, da se svi nekako plaše ovih knjiga, ali nema razloga za to. Pročitala sam I Žitije Hajduk Veljka Petrovića.


Čitala sam još neke pesme koje su napisane u starom Dubrovniku. Pesnici tog doba imitirali su Petrarku. Pesme su ljubavne, ali su meni bile presmešne. Koliko su ljudi bili blesavi. Naučila sam puno toga o Dubrovniku, humanizmu I renesansi.

 Ono što me čeka do kraja godine su Jovan Sterija Popović, Njegoš , Marin Držić, Dživo Gundulić… Najviše se radujem Steriji I Njegošu. Jedva čekam da počnemo da radimo njihova dela. Nadam se da ću uhvatiti koji trenutak slobodnog vremena da napišem nešto više o Dositejevim delima, ali I o Sterijinim I Njegoševim kad ih pročitam.