Ana i francuski poljubac - Stefani Perkins

Postoje tako noći za vreme ispitnih rokova kada po čitavu noć ne mogu da spavam i onda ne znam šta da radim, obično gledam neke videe na YT (u poslednje vreme teorije zavere i nerešena ubistva), ali jedna noć je bila zaista teška, i pošto nisam znala šta da radim uzela sam da čitam knjigu Ana i francuski poljubac.

Kada je knjiga objavljena pre par godina, prvo mi je privukla pažnju, delovala je zanimljivo (za odmoriti mozak), međutim kada sam pročitala sadržaj i prvih par pasusa delovalo mi je kao kliše, već viđeno, sterotipno... Zatim sam pročitala i par utisaka na blogovima koje pratim i nisu bili najsjajniji (moj omiljeni post na ovu temu je na blogu  Nemam ime, ima komentar) i nije mi bilo u planu da čitam. Ali kao što rekoh, duge noći bez sna, pa čovek ne zna šta će sa sobom.

Ana i francuski poljubac

Autorka romana je američka književnica Stefani Perkins, pored ovog romana, kod nas su prevedena još dva njena Lola i momak iz susetstva i Ajla i srećan kraj.

Radnja romana Ana i francuski poljubac smeštena je u Parizu. Glavna junakinja je Ana, iz čije perspektive i pratimo priču. Ona je Amerikanka, njen otac je poznati pisac (ismevanje Nikolas Sparksa?) i on je eto bez njene dozvole odlučio da je pošalje u Pariz u neki američki internat za bogatašku decu (pri tom, ona već u prvih par poglavlja naglašava da nisu bogataši, da je pre toga išla u državnu školu, da je njena garderoba mnogo jeftinija od one koju nose drugi učenici). I tako radnja započinje njenim dolaskom u internat, gde ona pokušava da se ukopli, upoznaje devojku po imenu Meredit, zatim i njeno društvo koje čine Rašim i Džoš koji su u vezi,  ali i prelepi i presavrešeni momka kog zovu Sant Kler. Ono što je veoma iritantno jeste da u daljem teksto ona kada god govori o njemu ne pomnje njegovo ime, već sintagme tipa lepi momak iz hodnika, prezgodni momak ili kako već. Ali taj lepi momak iz hodnika ima devojku (koja je starija i nije sa njima u domu), a posle nekoliko poglavlja saznajemo da je u njega zaljubljena i Meredit. Naravno, svako malo iskusan čitalac može predvideti šta će se dogoditi. Važno je spomenuti i još to da Ana u rodnom gradu ima drugaricu Bridžit i jednog, da kažemo dečka, sa kojim za malo da bude zajedno, ali je baš tada pošla za Evropu. 

Stil je lagan, lepršav, knjiga može da se pročita za dve noći. Radnja je, kao što sam već napisala, već viđena. Likovi su plitki, bez karaktera, jednolični. Ana je predstavljena kao devojka koja je naivna, izgubljena, pomalo zbunjena, ali ja sam tu njenu naivnost shvatila kao glumu. Knjiga bez neke velike vrednosti. Ne nosi nikakvu poruku, čak mislim da nosi negativnu zbog nekih Aninih postupaka i stavova (ali da vam ne otkrivam, jer možda poželite da je pročitate). Verovatno ću za par nedelja već i zaboraviti o čemu se radi, ali mi je svakako pomogla tih noći da prođu brže jer je sve  lagano, ali te i nekako vuče da čitaš više i brže. Svakako sam uvek za opciju da se u ovakvim situacijama čitaju upravo ovako neka lagana štiva za odmoriti mozak i skrenuti misli. Ne, nije sve tako crno, nije da mi se ništa nije dopalo, i ne kajem se što sam je pročitala. Veoma mi se dopalo kako je predstavljena profesorka engleske književnosti, kako su, doduše kratko, predstavljeni neki kulturni spomenici i znamenitosti Pariza. Rado ću pročitati i nastavke kad mi je potrebno neko lagano štivo. 

Rečenica kojom počinje knjiga:

,,Evo šta znam o Francuskoj: Madlen, Amelija i Mulen ruž.''

Izdavač: Laguna;

Godina izdanja: 2014, kod nas 2016;

Naslov originala: Anna and The Franch Kiss (kao što vidte, naslov su preveli onako kako je i treba);

Žanr: Tinejdž, ljubavni, čiklit;

Mesto i vreme radnje: Pariz, sadašnjost;

Korice: Odgovaraju naslovu i temi, odgovara uzrastu kome je  knjiga namenjena, privlače pažnju (mnogo lepše od stranih izdanja);

Ocena:  ★★☆☆☆

Proces - Franc Kafka

Većina reprezentativnih klasika se nalazi na spisku obavezne ili izborne školske lektire. Verujem, da su retki učenici koji im se zaista posvete i pročitaju ih pažljivo, sa razumevanjem i kasnije razmišljaju o njima. Čitanje lektira se uglavnom svodi na pretrčavanje kroz knjigu, čitanje radi prepričavanja (za slučaj da profesor pita o nekom detalju) i zato što se mora. Neke klasike sam i ja tako čitala, nisam im pridavala puno pažnje, ali sam znala da ću im se jednog dana vratiti, kada budem imala više čitalačkog iskustva i kada budem zrelija.

Osam godina kasnije, ponovo sam pročitala Kafkin Proces.

Proces je Kafkin roman pisan na nemačkom, objavljen 1925. Iako deluje kao da je priča o glavnom junaku Jozefu K. zaokružena, ovo je zapravo nedovršeni roman (konkretno, na kraju osme glave piše da ona nije dovršena).

Rečenica kojom počinje roman:

Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer je, iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra bio uhapšen.

Roman prikazuje sudski proces koji se vodi protiv glavnog junaka Jozefa K. Iako sadržaj na prvi pogled asocira na krimi roman, sve što se dešava je bizarno, alogično i apsurdno. Događaji se nižu kao u snu i čine se neverovatnim, ali su u isto vreme uverljivi i verodostojni. Upravo ta kombinacija sna i jave je Kafkina vizija sveta.

Kada sam prvi put čitala roman sve što sam želela da zna jeste koja je Jozefofa krivica, međutim, sada sam više pažnje usmerila na to kako on reaguje povodm hapšenja i šta čini povodom situacije u kojoj se nalazi. Više sam pažnje posvetila razgovorima o sudu i pokušavala da uvidim sličnost sa današnjom realnom situacijom i uvidim koliko je Kafka bio vanvremenski i koliko se neke stvari nisu promenile od tada.

Delovi koji su mi bili najzanimljviji jesu razgovor sa slikarom Titorelijom koji Jozefu nudi tri mogućnosti izlaska iz situacije u kojoj se nalazi: Starno oslobođenje, prividno oslobođenje i odugovlačenje. Gde zapravo vidimo da stvarni izlaz ne postoji.

Zaboravio sam da vas najpre upitam kakvu vrstu oslobođenja želite. Ima tri mogućnosti - stvarno oslobođenje, prividno i odugovlačenje. Stvarno oslobođenje je, naravno, najbolje, samo što na ovu vrstu odluke ja nemam nikakvog uticaja. Po mom mišljenju nema ni jednog čoveka koji bi mogao da utiče na stvarno oslobođenje.

Drugi momenat koji mi je zapao za oko jeste opis pejzaža koji K. vidi prilikom puta do mesta gde će biti pogubljen.

Voda koja se na mesečini presijavala i podrhtavala račvala se oko jednog malog ostrva na kome se kao sabijeno zgrnulo lišće drveća i žbunja. Ispod njih su, sada nevidljivo, vodile putanje posute šljunkom, a na njima behu udobne klupe na kojima se K. leti često protezao i tegljio.

Upravo u času kada ga vode u smrt, Jozef se priseća lepih dana kada je bio slobodan i bezbrižan.

Poslednja rečenica romana:

,,Kao pseto!'' reče on, i činilo se da će ga stid nadživeti.

Ono što se nije promenilo i što je na mene ostavilo sličan utisak i kada sam prvi put čitala i sada, jeset ta smirenost sa kojom se sve završava.

Još neki citati:

...katkad se može činiti da je sve već palo u zaborav, da su se spisi izgubili i da je odluka o oslobođenju konačna. Ali, upućen čovek zna da nije tako. Ni jedan se spis ne izgubi, sud niša ne zaboravi.

Naša vlast, koliko je poznajem, a poznajem samo najniže stupnjeve, ne traži krivca među građanima, nego je, kako u zakonu stoji, krivac sam privuče, pa onda šalje nas, stražare. Takav je zakon.

Postupak se, naime, vodi tajno, ne samo za javnost već i za optuženike.

Žene imaju veliku moć. Kad bih nekoliko žena koje poznajem mogao nagovoriti da zajedno rade u moju korist, mogao bih uspeti.(...) Pokaži nekom istražnom sudiji neku ženu iz daljine i on će preskočiti preko svog stola i optuženog samo da dođe do nje.