понедељак, 30. јун 2014.

Preporuka

Počela sam da istržaujem po internetu. Pokušavam da pronađem neke stvarno dobre sajtove i blogove koji će mi pomoći da bolje pišem i koji će me inspirisati. Ovo su neki od njih...

 Pre svega, tu je sajt Kreativno pisanje. Nisam pročitala sve članke, ali mogu da kažem za prvih nekoliko da su zaista odlični. Vidim da su sada postavljeni i oni u koje piše kako pisati blog. Jedva čekam da ih pročitam i toplo ga preporučujem svim piscima i blogerima.

 Jednostavno sasvim je blog koji sam više puta spomenula ovde. Ujedino je i moj najdraži blog. Dečko ima šta da kaže i treba to pročitati i podeliti.

Fragmentarije je blog koji sam nedavno otkrila ali još uvek nisam stigla da pročitam sve postove. Mogu da kažem samo, da su oni koje sam pročitala dobri.

Takođe, Akuzativ je sajt koji sam upravo otkrila i nisam ga još uvek istražila, ali imam osećaj da je odličan. Čula sam samo pozitivne kritike o njemu.

Poezija vekova je blog koji posećujem i pre nego što sam napravila svoj. Za sve one koji vole poeziju.

Ana Frank

,,Dnevnik Ane Frank'' je jedna od knjiga koju sam među prve pročitala. Veoma mi je žao što je izbačena iz obavezne školske lektire. Radi se, ili se bar radio dok sam ja bila u školu, samo jedan kratki odlomak. Odlična knjiga. Jednostavno volim knjige koje su pisane u vidu dnevnika. Onaj ko ih piše kao da ostavlja deo sebe između stranica. Naravno da to važi i za ostale žanrove, ali dnevnici su nešto posebno.
Znam toliko toga o njoj. Prosto ne znam odakle da počnem. Jednostavno sam bila veoma zainteresovana za njen život. Smatram da je ona i te kako vredna pažnje.
Anelis Marie Frank, poznatija kao Ana Frank, rođena je 12.juna 1929.u Frankfurtu na Majni, a preminula je početkom marta 1945.u koncentracion logoru Bergen – Belzen, svega nekoliko dana pre osobođenja logora.
Svima nam je dobro poznata njena priča. Devojčica, jevrejka, koja se skrivala od ludih nemaca, sa svojom porodicom u takozvanom Tajnom skrovištu. Dok je nekoliko soba delila sa drugim ljudima, skrivena u potkrovlju zgrade, bez mogućnosti da izađe napolju, maštala je da bude pisac, vodila je svoj dnevnik. Postala je slavna tek nakon smrti i objavljivanja njenog dnevnika.
Ana je u Skrovištu provela dve godine, sa mamom, sestrom, još jednom porodicom koja je imala sina Pitera i još jednim čovekom. Posle dve godine neko ih je izdao i svi su zarobljeni, logorovanje je preživo jedino Anin otac, Oto Frank, on je i jedan od zaslužnih za objavljivanje dnevnika.
U Dnevniku su zabeleške od 12.juna 1942.(kada ga je i dobila za rođendan) do 1.avgusta 1944. Objavljen je 1947. Kako sam jednom pročitala negde, neke delove je Oto izbacio iz Dnevnika pre objavljivanja, delove u kojima je Ana pisala o sukobu sa svojom majkom i delove koje sadraže neke Piterove opise.
Anin život se menja onog dana kada njena sestra dobije pismo za prijem u radni logor. Frankovi su i ranije razmišljali o skrovištu, ali ovo je svakako ubrzalo proces njihove selidbe u potkrovlje zgrade Otine firme. Ana detaljno opisuje tan selidbe 6.jul. Tu su bili njihovi pomagači, zaposleni, koji su znali njihovu tajnu i pomagali im. Do skroviša se ulazilo na vrata koja su bila skrivena iza stare police. Opisuje skrovište veoma detaljno i slikovito. Ana opisuje svoje satnje, svoja osećanja, odnos među članovim skloništa i njen odnos sa njima veoma iskreno i pomalo naivno, ali na jedan veoma jak način.
Datuma 4.avgusta 1944.na njihova vrata je zakucala policija. Neko ih je izdao. Svi su poslati u logore. Dana 7.avgusta prebačeni su u logor Vesterbork. Takođe su uhapšeni i ispitivani i pomagači. Mip i Bep su puštene sa saslušanja i vratile su se u Skrovište, tu su pronašle Dnevnik i sačuvale ga da ga predaju Ani za slučaj da se vrati iz logora. Dana 3.septembra grupa zarobljenika je prebačena u Aušvic. Tamo su odvojili žene i muškarce. Posle dolaska, direktno iz voza, sva deca mlađa od 15 godine bila su poslata direktno u gasne komore, Ana je svega dva i po meseca pre toga napunila 15. Bila  je pošteđena. Ona tada nije zanal da li je njen otac živ, mislila je da je ubijen, zato što je bio star oko pedeset godina i nosio naočare bio odmah poslat u gasnu komoru. Ana i Margo su obolele od šuge pa su ih odvojili u izolaciju. U toku prebacivanja u naredni logor Anina majka umire od gladi. Ana je verovala da su joj roditelji mrtvi i izguubila veru za životom. Marta 1945. Margo je ispala iz kreveta koji je bio na spratu, već veoma slaba, ona je preminula. Nekoliko dana kasnije, a samo mesec dana pre oslobođenja, umrela je i Ana.
Kao što sam već spomenula, Oto je jedini koji je preživeo surovost i pakao ratnih logora. Mip mu po povratku predaje sve anine spise kao i Dnevnik. Zanimljivo je to da je nekoliko puta u Dnevniku spomenula da nikom neće dozvoliti da ga čita, a sada je na samom vrhu najčitanijih knjiga u svetu.
O Ani bih mogla da pišem čitav dan. Tu je svako dobar članka na Wikipediji, kako i izuzetan sajt posvećen njoj.
Ratna književnost je žanr koji najviše volim da čitam. Pročitala sam veliki broj knjiga sa tom temom. Sada bih spoemnula još tri, koje su takođe vezane za decu i rat, a nadam se da ću uskoro i njima posvetiti po jedan ceo post. Dečak u prugastoj pidžami od Džona Bojna koji piše o dečaku koji je živeo preko puta ,,Ajšica'' sa svojom porodicom i upoznao dečaka koji je zarobljen u logoru. Hanin kofer od Karen Levin koja govori o Fumiko Išioke koja traga za istinom o Hani. Helgin dnevnik od Helge Hošek Vajs koja piše o danim provedenih u logoru.(Pisala sam o njoj ovde)


''Konačno shvatam da moram da učim da ne bih bila neznalica, da uspem u životu, da postanem novinar. Jer to je ono što želim! Znam da mogu da pišem... ali još moram da vidim da li stvarno imam talenta... A čak i da nemam talenta za pisanje knjiga i novinskih članaka, uvek mogu da pišem za sebe. '' (iz Dnevnika Ane Frank, 5. aprila 1944. godine).

Zanimljivosti:
1.‘’Dnevnik’’ joj je poklonjen kao sveska za autograme koje je prikupljala
Ana, koja je oduvek želela da bude pisac, ju je pretvorila u dnevnik. Pošto ju je potpuno ispunila, prebacila se na druge dve sveske i na dodatnih 360 listova hartije koju je uspela da pronađe.
2.Ana je većinu dnevnika ispisala u epistularnoj formi (formi pisma), devojčici po imenu ‘Kiti’
Ko je Kiti? Kritičari imaju podeljeno mišljenje. Neki veruju da je Kiti njena predratna drugarica, Käthe "Kitty" Egyedi. Drugi se ne slažu i smatraju da je ime uzela iz svojih omiljenih knjiga, Joop ter Heul, gde je glavna junakinja Kiti. Egyedi, koja je preživela koncentracioni logor je rekla da smatra da pisma nisu namenjena njoj.
Doduše, nisu sva ‘pisma’ adresirana na Kiti. Neka su bila adresirana na Konija, Marijan, Ejmi i Pop.
3.Ana i njeni roditelji su pronađeni u skrivanju jer ih je prijavila, do dan danas, nepoznata, anonimna osoba koja je znala gde se skrivaju
Nemački oficiri su ih uhapsili 4. avgusta, 1944. godine. Oficir koji je vršio hapšenja, Karl Silberbauer je kasnije kazao kako se jasno seća hapšenja Frankovi. Čak je i Otou Franku rekao ‘Kako imate divnu ćerku’. Kada se kasnije, 1963. godine otkrio Silberbauerov položaj, suspendovan je sa svog položaja u bečkoj policiji. Navodi se da je za zapisnik rekao ‘Zašto me hapsite posle toliko godina? Samo sam radio ono što mi je bilo naređeno. Kako sad da isplatim ovaj novi nameštaj što sam kupio kad ste me suspendovali?’.Kada je završena istraga, dozvolili su mu da se vrati na posao.
Silberbauer je kasnije priznao da je kupio kopiju ‘Dnevnika’ da vidi da li je Ana o njemu nešto pisala. Nije.
4.Ana je umrla u Bergen-Belsen koncentracionom logoru, ne u gasnim komorama
Majka joj je umrla od gladi, sestra od tifusa, za oca se nije znalo gde je ali su pretpostavljali da je mrtav. Tri dana po smrti sestre i Ana je zapatila tifus marta 1945. godine. Ovaj kamp su nekoliko nedelja posle oslobodile britanske trupe.
5. Od osmoro ljudi koji su se krili – Ana, njena sestra, njeni roditelji, porodica Van Pels i čovek poi menu Fric Pefer – samo je jedno preživelo
Oto Frank, Anin otac, preživeo je Aušvic i bio je oslobođen od strane vojnika Sovjeta, januara 1945. godine. Do leta je saznao da su mu i ćerke i žena mrtve.
6.Anino pisanje je do Otoa stiglo zahvaljujući jednom od holandskih građana koji je pomogao Frankovima da se sakriju
Oto je sve prikupljeno dao u štampu znajući da je Anin cilj bio da svet vidi šta se dešavalo. Prvo izdanje knjige se zvalo Het Achterhuis, “Kuća iza”.
7.‘Dnevnik’ često nailazi na mnoge kontraverzije, ali ne iz razloga zbog kojih mislite…
U ‘Dnevniku’ Ana piše i o znatiželji prema svojoj anatomiji – potpuno normalna stvar za devojčicu tinejdžera. Zapravo, ceo paragraf je više zanimljiv nego pornografski (kako su ga neki okarakterisali):
"Tamo ima nekih savijutaka kože koji se preklapaju, jedva da rupicu možete i da pronađete. A ta rupica ispod je toliko mala da ne mogu ni da zamislim kako bi muškarac tu ‘ušao’, a kamo li kako cela beba može da izađe!"
8.Knjigu su pokušali da zabrane u nekim školama iz vrlo glupih razloga
Godine 1983. škola u Alabami se zalagala da se knjiga više ne radi jer je ‘baš rastuživala đake’.
9.Neki ljudi – i to pretžno oni koji poriču Holokaust – veruju da je Dnevnik falsifikat
Kako bi se glasine tog tipa ugasila, dokumenti su analizirani na rukopis, lepak, metode pravljenja poveza, tipove mastila i papira. Nije pronađeno apsolutno ništa što bi ukazalo da je dnevnik lažan.

Za više informacija posetitie ovaj sajt.

Šarl Bodler

Šar Bodler je, svakako, moj najdraži pesnik. Prvi put sam se sa njim susrela, činimi se, u Gimnaziju, na času srpskog jezika. Radili smo njgove pesme Albatros i Veze. To je bila ljubav na prvo čitanje. I mogu slobodno da kažem da su te pesme sitnice u odnosu na one koje sam kasnije pročitala. U početku je bilo teško pronaći bilo šta o njemu, ali mi se sreća nasmešila. Prvo sam naišla na pdf izdanje njegove zbirke pesama Cvće zla. Zatim mu je Politikin zabavnik posvetio odličan članak pod naslovom ,,Baštovan divljeg cveća'' i na kraju Blic, kao deo akcije gde svake subote poklanja čitalacima po neku knjigu, daje malu zbirku njegovih pesama.

Biografija:
Bodler je rođen u Francuskoj 9.aprila 1821.godine. Njegov otac je tada imao šezdeset dve godine, a majka je imala svega dvadeset osam. Kada je imao šest godina otac mu je preminuo, a majka se odmah zatim preudala za majora. Godine 1839. U školi dobija nagradu za književnost, ali ga isključuju iz nje i to, verovali ili ne, samo zato što je odbio da pokaže ceduljicu koju mu je drugi učenik posao. Morao je da uči kod kuće, a zatim polaže ispite, da bi završio školovanje.
Bodler je čvrsto odlučio da će se baviti književnošću. Već tada je za njega duh pustolovine dragoceniji od svega što mu pruža oskudna stvarnost. On se oseća slobodnim i oseća nezavisnost, otiskuje se u Latinski kvart među ljude svoga naraštaja. Bio je sklon neobičnim stvarima, opsednut smrću, poroke je shvatao kao najbolje uživanje. Bodler dolazi u sukob sa očuhom i tada ga majka i očuh šalju na putovanje sa ciljem da će ga to opametiti. Od juna 1841. Do februara 1842. Putuje tropskim podnebljem, tačnije u Indiju, koje će kasnije dati poseban značaj njegovoj poeziji ( pesma Albatros predstavlja uspomenu sa tog putovanja). Tamo steče i jednu ljubav, meleskinju Žan Dival.
Odmah nakon sticanja punoletstva dobija od oca nasleđe koje nemilosrdno troši. Plaćao je stan u jednoj palati, kupovao skupocen nameštaj, trošio na velike gozbe...Posećivao je takozvani ,,Klub ljubitelja hašiša.'' Uspeo je da za dve godine potroši čitavo nasledstvo.
Gradio je ,,mračnu stranu'' bojio je kosu u zeleno, pričao je da je naklonjen istom polu, da piše pornografiju, da je ubio i pojeo svoga oca... 
Njegovo prvo objavljeno delo je pregled ,,Salon iz 1845.'' (kritički tekst). Bodler je pokazao da je želeo da bude dobro informisan, bio je strastven kritičar i privukao je pažnju umetničke zajednice. Bio je sam i sumnjičav prema budućnosti jer su ,,zamor pada u san i zamor buđenja neizdrživi''. Počeo je da se interesuje za slikarstvo. U njemu je kritikovao francuske slikare. Bavio se i muzičkom kritikom, voleo je da sluša Betovena, Lista i Vagnera.
Pokušao je samubistvo nožem ostavivši poruku ,,Ubijam se jer sam nekoristan za druge -  a opasan za sebe.'' Prošao je samo sa ranjavanjem i spas potražio kod majku.
Nekoliko godina je bio zainteresovan za republičku politiku, ali na njegove političke tendencije više su uticali emocijalni stavovi nego čvrsta uverenja.
Bodler uživa u alkoholu i u opijatima koje uzima dok se kreće u krugovima pariskih umetnika. Na jednoj zabavi sreće i pesnika Teofila Gotjema kome posvećuje svoju zbirku Cveće zla. Čita i prevodi na francuskom Edgara Alana Poa.
Cveće zla (na francuskom Les Fleurs du Mal) se otvara 1857. I dovodi svog autora pravo pred sud. Morao je da plati pozamašenu sumu novca, ali su i šest pesme, od trinest problematičnih, izbačene iz njegove zbirke. Viktor Igo staje u odbranu ove zbirke govoreći za nju ,, Cveće zla sija i blješti poput zvezde.'' Zbirku posvećuje Teofilu Gotjeu. Stihovima je hteo da oslika stanje duše tadašnjih ljudi. ,,U tu groznu knjigu uneo sam celo svoje srce, svu svoju nežnost, svu svoju veru, svu svoju mržnju''. Glavni motivi koji su se prostirali po 'cveću' bili su smrt, vino, gubljene nevinosti, ljubav žene prema ženi, silovanje, patnja, kocka...
Tokom 1864.napisao je drugi ,,Salon pregled'' i dobio je dodatni kredibilitet kao poslanik i kritičar romantizma.
Bio je pod velikim pritiskom i teskobom, bio je u velikim dugovima. Izjavio je ,,Osetio sam vetar krila ludosti, kako iznad mene prođe''.  Godine 1864.preselio se u Brisel.  Dok je bio tamo, pati za rodnim mestom, Pariz više nije pako već najlepše mesto snova. Mladi pesnik Verlne mu je posvetio jedan članak u časopisu gde ga je pohvalio. U Crkvi Sen Lu doživljava moždani udar, pritom mu se oduzima desna strana tela i gubi moć govora. Prebačen je na kliniku u Parizu gde je proveo još godinu dana. Preminuo je 31.avgusta 1867.

Citati:
Zlto može mnogo, ali lepota još više.

Ne vidim nikakvu utehu u tome što ću nadživeti prijatelje i ostati samo spomenik prošlih vremena.

Što se čovek više zanima za umetnost, postaje manje grub. Umetnik nikad ne izlazi iz sebe.
Umetnost je blago bezgranično dragoceno, napitak koji osvežava i zagreva.

Možete da živite tri dana bez hleba, bez poezije nikad.

Hari Poter

Kao što spomenuh, trenutno čitam knjigu Hari Poter i vatreni pehar. 
Serijal o Hariju je nešto uz šta je moja generacija odrasla. I ja sam vrlo ponosna. Ne verujem da bi neko dete danas uzleo da čita o malom čarobnjaku. Ustvari, ne verujem da neko deta danas uzelo da čita o bilo čemu. Za njih je to sramota, a nije ih sramota da se slikaju goli. Ali da sada ne skrećem temo o Hariju. 
Dakle, ceo svet izgrađen za jednog dečaka. Mislim da nikada neće prestati da se čita, ja ću ga svakako čitati ponovo i pnovo. Jednostavno ne može da mi dosadi. Mislim da ne postoji ni jedna knjiga koju volim na taj poseban način. Kao da je deo mene. Ja imam samo drugi deo. Imala sam i treći, ali mi neko nije vratio kada sam mu pozajmila. Trenutno ne mogu da priuštim sebi ostale knjige. Svakako su preskupe, ali se nadam da ću ih jednog dana imati na policu. Imam sve delove u pdf-u.
Moram da spomenem da su i svi filmovi odrađeni odlično. Samo se ja uvek nerviram kada izbce neki deo iz knjige. I ovako traju dugo. Koliko bi tek trajali da baš svaki detalj iz knjige ubace u film.
Htela sam da podelim neke zanimljivosti na koje sam naletela tumarajući po internetu.



1. Prva knjiga o Hariju Poteru objavljena je 1998. godine, iste godine kada je vojevana čuvena finalna bitka za Hogvarts ( bitka koja je označila kraj II velikog čarobnjačkog rata ).
"Ja otvaram na kraju.", rekla je pisac knjige Džoan K. Rouling.

2. Natpis u "Ogledalu otkrovenja", kada se pročita naopako, glasi: "Ne odražavam tvoj lik već želju tvog srca."

3. Kovanica "Expecto Patronum" koja se izgovara u filmu kao bacanje čini, na latinskom jeziku znači: "Čekam čuvara."
4. S obzirom da "Patronus" predstavlja fizički prikaz nečije duše, Harijevi otac i majka su prikazani kao jelen i srna, što ih čini srodnim dušama.
5. Patronus Rona Vizlija je terijer rase džek rasel, poznat po jurnjavi za drugima. Patronus harizmatične Hermione je vidra.
6. Posle Fredove smrti, njegov brat blizanac Džordž nikada nije uspeo da prizove svoj "Patronus".
7. Džoan Rouling je izjavila kako je inspiraciju za ime sove Hedviga pronašla u knjizi o svecima.
8. Kada im se promeni raspored, slova imena profesora Remus Lupina prelaze u "primus lupe", što na latinskom znači "prvi vuk."
9. Roulinova kaže da ukoliko bi Voldemor ugledao "bogarta" ( magijska tvorevina koja menja i preuzima oblik čovekovog straha ), preuzeo bi oblik sopstvenog leša, s obzirom da se mračni lord najviše plaši smrti.
10. Sirijus Blek i Fred Vizli, dvojica šaljivdžija iz knjige, umiru smejući se.
11. Kada je umro, Dambldor je imao 150 godina.
12. Prezime Malfojevih potiče od latinske reči "maleficus", što u prevodu znači "činiti zlo."
13. Čarobni štapić Starijih ( Elder wand ) je jedini koji sadrži dlaku Testrala, zveri koju mogu videti jedino oni koji su prisustvovali smrti.
14. Dž. Rouling je prvobitno htela da "ubije" Artura Vizlija u petoj knjizi, ali se onda predomislila i zamenila ga sa Sirijusom Blekom.
15. Dementori ( mračna bića, jedna od najpakosnijih koja su ikada naselila svet ) zapravo predstavljaju iskustva Dž. Rouling u njenoj borbi sa depresijom.
16. Voldemor nije sposoban za ljubav jer je začet pod dejstvom ljubavnog napitka.
17. Profesor Snejp je mrzeo Nevila zbog toga što je on trebao da bude Izabrani. Da je Nevil to postao, Lili ne bi umrla tako mlada.

18. Ukoliko bi Magl ( Muggle: osoba koja je rođena u ne-magijskoj porodici i ne može da sprovodi istu ) došao u Hogvarts, zapravo bi video staru oronulu zgradu na čijem ulazu piše "Opasno, ne prilazi".
19. Dementori ne dišu. Oni rastu poput gljiva gde god postoji raspad, truljenje.
20. Na dan kada su Hari i Ron spasili Hermionu od trola i tako postalji prijatelji, jeste desetogodišnjica od smrti Harijevih roditelja.
21. Belatriks ( čistokrvna veštica, starija sestra Narcise Malfoj ) na latinskom znači "žena ratnik."
22. "Lawander Brown" ( veštica učenik Hogvartsa, pripadala je kući Grifindora ) je zapravo anagram za "brand new lover", što znači potpuno nova ljubavnica.
23. Dambldor je stara engleska reč za bumbara. Roulingova je rekla da je ime smislila tako što je Dambldora zamišljala kako uživa dok oponaša znak zujanja.
24. Spisateljica je rekla kako je ozbiljno razmišljala o tome da "ubije" lik Rona Vizlija na sredini romana.
25. U univerzumu Harija Potera, u Velikoj Britaniji živi otprilike tri hiljade čarobnjaka.
26. Hari Poter stalno nosi naočare jer je Roulingova time želela da ukaže na njegovu stalnu ranjivost.
27. Svi pripadnici kuće Blek su ime dobili po zvezdama. Sirijus jena primer, ime dobio po zvezdi psa.
28. Hari je prvi put u Prajvet Drajv broj 4 stigao na Hagridovom motoru. Kad je poslednji put otišao odatle, učinio je to na istovetan način, motorom.
29. Voldemor je imao 71 godinu kada je umro.
30. Svakih 30 sekundi, neko na svetu počne da čita knjigu o Hariju Poteru.

Moja najdraža je ova poslednja i nadam se da je tačna.
P.S. Drago mi je da naša Wikipedia ima odlične stranice o Hariju. Takođe da ne zaboravim da spomenem Pottermore.

Petnaest najboljih evropskih romana

Naišla sam na ovu listu nedavno na internetu. A znate koliko volim ovakve liste. Možda se neke knjige ponavljaju, ali svakako je dobra. Tu su još i neke za koje nisam ranije čula, ali sam sada dobila želju da ih pročitam.


  1. Proces - Franc Kafka
  2. Zar je to čovek - Primo Levi
  3. Život: Uputstvo za upotrebu - Žorž Perek
  4. Don Kihot - Servantes
  5. Ispovesti - Žan Žak Ruso
  6. U potrazi za izgubljenim vremenom - Marsel Prust
  7. Nepodnošljiva lakoća postojanja - Milan Kunder
  8. Ana Karenjina - Tolostoj
  9. Grk Zorba - Nikos Kazancakis
  10. Dekameron - Bokačo
  11. Ako jedne zimske noći neki putnik - Ital Kalvin 
  12. Zločin i kazna - Dostojevski
  13. Princeza de Klev - La Fajet
  14. Junak našeg doba -  Mihail Jurjevič Ljermontov
  15. Ispovesti varalice Feliksa Krula - Tomas Man