понедељак, 15. децембар 2014.

Оскар Вајлд, Слика Доријана Греја

Књига која се већ дуже време налази и на мојој листи за читанје и на мојој листи за куповини. Књига од које сам много очекивала и још више добила. Драго ми је да сам одвојила време и посветила јој пажнју јер она то и заслужује. Заслужује и да се нађе на мојој полици.

Оскар Вајлд

Оскар Вајлд рођен је у Даблину 16. октобра 1854. као Фингал О'Флаетри Вилис, премину је 30. новембра 1900. у Паризу. Веома контраверзна личност, можда и за ово доба, а камо ли за оно у које је он живео. Ипак за собом оставља изузетна дела. Ја би га свакако сврстала у ону групу Уклетих песника иако је он пре свега писца. Све у свем, ја волим да читам о лудим животима великих писаца, била сам згранута читајући о његовом животу. Што луђи и контраверзнији живот имају то су им и дела боља, мрачнија, језивија, искренија.  Моја мала блесава теорија, али сада је реч о Вајлду, па да се вратим на његов живот.
Оскар на Оксфорду

Студирао је на Оксфорду где је имао проблема са професорима због свог ексцентричног понашања. Био је склон уживању у јелу, пићу, новцу, проводу. Оженио се и имао два сина. Са четрдесет година шокирао је Лондон када је започео хомосексулану везу са дупло млађим Робијем Росом. Али Рос није био његова највећа љубав.  Била је ту још једна велика романса са младим лордом Алфредом Дагласом. Даглас је завео писца и постао његова највећа љубав, као и узрок његове пропасти. Управо је Дагласов отац подигао тужбу против Оскара са циљем да га уништи. Оскару је судија изрекао пресуду од две године принудног рада због наказног понашања. За трен је од познатог писца постао познати криминалац. Због скандала, напушта га породица, одлазе у Швајцарску и чак мењају презиме. Занимљиво је и то, да га је мајка док је био дечак облачила као девојчицу и коврджала му косу. Мајка му је објављивала поезију под псеудонимом и увек је лагала да је пет година млађа, док је отац био залуђеник за жене па је имао и неколико ванбрачне деце. У затвору су били тешки услови, па му је то уништило здравље. По изласку из затвора живео је само пар година. Умрео је у највећој беди без новца, пријтеља, сасвим сам и болестан.

Оскар и Алфред

Познате су његове реченице : На путовању увек носим свој дневник. У возу ми је потребно сензационо штиво;  Желим да пробам све плодове из светске баште; Волим Лондон! Компонован је од дивних идиота и бриљантних лудака, баш онако како друштво треба да изгледа;

Слика Доријана Греја
Ов је једини објављени Оскаров роман, писао је поред овога и неколико драма, као и бајки и прича. Књига је издата 1890. у Енглеској. Радња је смештена у Париз у 19. век, а главни лик је Доријан Греј. Сликар Базил слика његов портрет занесен његовом лепотом и уноси у њега сва своја осећања која осећа према њему. Доријан је опседнут идејом о пролазности лепоте и младости и пожели да његов портрет стари уместо њега. Осамнест година касније, Доријан је млад, али његов портрет стари.
Дело се лагано чита. Има предивне описе, пуно лепих реченица. Имам осећај да је Оскар, када је стварао лик Доријана, уно део себе у њега. Тачно се осећа тај чудни неприродни однос када неки мушкарац прича о другом мушкарцу.


Цитати:

У светлост се најлакше верује ноћу.

Све зависи од околине. Сунце у светлом небеском пределу има о себи много скромније мишљење него свећа која гори у подруму.

Са сваком женом разговарај као да је волиш, а са сваким мушкарцем као да ти је досадан.

Циник је човек који свему зна цену, а ничему вредност.

Сваки човек убија оно што воли.
 

Оскар је посебан по лепим реченицама, цитатим, ово дело је препуно таквих, за сада само један веома мали делић, а ускоро ћу посветити један пост само цитатима из овог дела.

субота, 06. децембар 2014.

Bora Stanković, knjige iz Blica

U predhodnih mesec dana svake subote uz Blic na poklon se dobijala knjiga Bore Stankovića. Redakcija Blica nas je obradovala predivnim Borinim knjigama. Ono što je mene prvo oduševilo su predivne korice. Svaka im čast za dizajn. Izašlo je ukupno pet knjižica i prvo su išle kraće, a zatim i one malo duže pripovetke. Moram da priznam da nekada nisam volela da čitam Borina dela, Koštana i Nečista krv su mi zadale velike muke. Danas, kada čitam njegove pripovetke shvatam da su njegova dela savršena. Bora je na brilijantan način prikazao tradiciju i narav južne Srbije. Inspirisana ovim divnim knjigama, odlučila sam da Bori posvetim jedan malo duži post.





Borisav Bora Stanković rođen je u Vranju 1876. Pošto je vrlo rano ostao bez roditelja, odgajala ga je baka Zlata koja mu je i pričala priče o 'starom' Vranju. Završio je osnovnu školu i ginmaziju u Vranju. Umire mu baka, pa da bi nastavio školovanje morao je da proda svoju kuću. Završio je Pravni fakultet u Beogradu. Posle toga ženi se devojkom iz Beograda Angelinom Milutinović, sa njom je dobio tri kćeri. Kasnije neko vreme provodi u Parizu, da bi kasnije radio kao carinik i poreznik. Godine 1902.objavljuje svoju čuvenu dramu Koštanu, ono što je izazvalo veliku kritiku protiv ovog dela jeste upravo taj vranjanski dijalekat koji kritičari nisu odobrili. Godine 1910.objavio je svoj najveći roman Nečistu krv. Za vreme Prvog svetskog rata neko vreme provodi u logoru, po oslobođenju živi u Boeogradu i piše kulturnu rubriku u Beogradskim novinama. Preminuo je 1927.u Beogradu, sahranjen je na Novom groblju.

Stvara i piše u vreme realizma. Skoro sva njegova dela vezna su za Vranje, međutim on je, sme što je rođen tamo, retko odlazio, tako da je pisao na osnovu priča, što je i sam priznao. Pošto je pisao na vranjanskom dijalektu mnogi su kritikovali njegova dela govoreći da je nepismen. Ako neko želi da sazna nešto više o životu Vranjanaca može slobodno da traži u njegovim delim jer on daje veoma realnu sliku ljdske naravi, života i običaja iz tog mesta. Pored toga ona gradi i prikazuje psihologiju svojih junaka na jedan poseban način. Prikazuje patrijahalanost starog Vranja. Nijedan njegov rukopis nije sačuvan. Zanimljivo je to koliko je on kao ličnost poštovan u Vranju, tako biblioteka, pozorište, gimnazija i jedna ulica nose njegovo ime. Tu je i fabrika Koštana koja nosi ime njegove najpoznatije junakinje. Tu je i kuća u kojoj se Bora rodio i koja je danas muzej.

Stari dani
Prva knjiga koja je izašla u Blicu nosi ime Stari dani. Godine 1902.objavio je zborku Stari dani koja je sadržala sedam pripovedaka. Blic nam poklanja četiri pripovetke iz te zbirke.
 Prva pripovetka je Stari dani gde Bora pripoveda o jednom običaju znanom samo Srbiji. Na veoma realističan način predstavlja nam izgled slave u starom Vranju iz ugla jednog dečaka. Dečak sa svojom porodicom odlazi na slavu kod jedne druge porodice i Bora razvija taj mali događaj na takav način da nam u celosti predstavlja izgled slave u jednoj patrijahalnoj porodici i ulogu svakog člana, svakog gosta, šta se služilo, kako se ponašalo, koju ulogu je imala domaćica, koju neudate devojke, a šta su tom prilikom radila deca, koje su se pesme pevale. U vinogradima – pripovetka započinje opisom atmosvere koja trenutno vlada u mest, u toku je berba grožđa.  Centralno mesto u priči zauzima ljubav između pripovedača I Lenke, opisuje njene lepote, njihov odnos. Karakteristična je lepota devojke, u glavi se na osnovu njegovog opisa može stvoriti vrlo jasna slika njegove junakinje. U priči Nuška nam pripoveda o ženskoj lepoti, o jednoj vragolastoj devojci I pripovedaču koga ona privlači. Pored toga, prikazuje nam I vranjsku svadbu. Još jedna pripovetka napisan u prvom licu, poslednja I najduža u ovoj knjižici je Oni. Meni najdraža. Pripovedač govori o svom bolesnom drugu Miti, pripovedajući čitav njegov život. I opet, kao u predhodnim pripovetkama, Bora nam priča o jednom običaju, ovog puta je to sahrana.
Kuća Bore Stankovića, Vranje

U noći
Ova knjiga je vemoa slična predhodnoj. Ponovo imamo četiri pripovetke, od kojih je poslednja najduža.
Prva pripovetka je U noći, koja je, možda, poznatija od predhodnih jer se radi u školu. Ljubavna priča o Cveti I Stojanu. Sledeću pripovetku vidimo iz očiju dečaka, koji priča o Stanoju, predstavljajući nam opet jednog čoveka patrijahalono vaspitanig I o svojoj strini. Naš Božić, kao što samo ime kaže, je pripovetka gde Bora opisuje tradiciju I običaje vranjskog Božića.   A u poslednjoj priči Pokojnikova žena prikazana je tuga, patnja I bol za preminulim suprugom.

Božji ljudi
Knjiga Božji ljudi se razlikuje od predhodne dve. Pre svega ona sadrži znatno više priča, čak dvadeset i jednu. To je zato što su one znatno kraće, pa tu imamo i crtice. Po tematici su pak vrlo slične predhodnim, prikazuje realne slike, predstavlja društvene sukobe i društvene protrese. Svet koji prikazuje nije idiličan. U svakoj je glavni lik neki prosjak i to je  ono što ih pre svega povezuje. Pripovetke koje bih ja izdvojila i koje su se meni dopale su Zadušnica, gde pripoveda opet o jednom srpskom običaju gde se slave mrtvi; Ljuba i Naza ljubavna priča o prosjacima; Biljarica o beskućnici koja prodaje bilje i traga za biljkom koja će joj doneti bogatstvo.

Gazda Mladen
Ovaj roman je nedovršen i posthumano je objavljen. Govri o sudbini čoveka koji je postao dobrovoljna žrtva dužnosti, prosperitetu porodice. Žrtvovao je sve, pa i rođenu ženu. Knjiga je napisana 1927.

Tašana
Tašana je poslednja knjiga koja je izašla uz Blic. Drama napisana 1928.


Ako želite da pročitate više o životu Bore Stankovića posetite ovaj sajt.

понедељак, 01. децембар 2014.

Voljena - Toni Morison

Toni Morison je rođena 1931, u Ohajo. Dobitnica je Nobelove nagrade (1993) I Pulicerove. Od malena je volela da čita, najdraži pisci su joj Džejn Ostin I Tolostoj. Od oca je slušala priče o afroamerikancima koju su i glavna tema njenih dela. Po diplomiranju na univerzitetu Hauard, gde je studirala društvene nauke, udaje se, dobija dvoje dece, ali se brzo I razvodi. Posle razvoda seli se u Njujork gde radi kao urednik. Radi I kao professor društvenih nauka na Pristonu. Godine 2005. dobija I  titulu doktora. Trenutno radi za američki magazine Nacija.

 Kod nas je u izdanju Lagune izdato četiri njenih knjiga: Dom, Voljena, Milosrđe I Solomonova pesma.

Voljena

Za ovu knjigu sam čula dan pre sajma, kao što sam već spomenula. Kada sam videla korice i pročitala naslov knjige očekivala sam neku ljubavnu, srceparajuću priču. Čitam sadražaj knjige i u jednom trenutku srce prestaje da mi kuca. To je razlog zbog kojeg sam odlučila da baš ovu knjigu kupim na sajmu. To koliko je dobra govori činjenica da sam već pre neki dan završila sa čitanjem. Čita se u jednom dahu i pored toga što je stil malo teži.

U opisu knjige stoji da je Seta, crnkinja koja živi kao robinja u Americi u doba kada nije postojala ravnopravnost, kad su ljudi, kojima koža nije bila bela tretirani kao roblje. Seta beži iz Slatkog doma gde je služila. Kasnije ubija jedno od svoje dece, da bi ga spasila. To je bilo dovoljno. Sama ta činjenica, da je morala da ubije svoje dete me navela da uzmem ovu knjigu u ruke i počenem da je čitam što pre.

Već pri prvim stranicama vidi se da je delo dobro, pre svega, u prednost tome ide činjenica da je izašlo iz pera žene koja je dobila Nobelovu nagradu za celokupno stvaralaštvo i Pulicerovu za ovo delo.
Početak knjige prikazuje Setu, njenu ćerku Denver koje sam žive u kući koju opseda duh ubijene devojčice. U kući im se pridružuje Pol D, čovek koji je robovao u Slatkom domu zajedno sa Setom. Jednog dana, kada se njih troje vraćaju iz cirkusa ispred kuće ih čeka devojka koja im otkriva samo to da se zove Voljena.

Knjiga je u isto vreme i teška i laka za čitanje. Vreme je to koje može da napravi problem pri čitanju jer Toni stalno prelazi s jednog vremena na drugo, u jednom trenutku priča o prošlosti, u sledećem, bez ikakve najave počinje da priča o sadašnjosti. Vrlo lako i vrlo često. Priču sagledamo iz svih uglova. Ona na jedan iskren, tužan i stravičan način prikazuje sliku crnaca u Americi, poniženja koja su trpeli. Dakle, još jedna priča o rasnim nesuglasicama. Kao da je važno koje boje je nečija koža, koje je nečija veroispovest. Niko nema pravo da ponižava drugog samo zato što nije njegove nacionalnosti, zato što je druge vere ili ima drugačiju boju kože. Treba čitati ovakve knjige, možda ljudi konačno prestanu da se ponašaju kao životinje!

Citati:

To se đavo poigrava. Pušta me da izgledam dobro sve dok se osećam loše.
Pričala sam o vremenu. Tako mi je teško da verujem u njega. Neke stvari odu, prođu. Druge ostanu. Nekad sam mislila da je to do mog pamćenja. Nešto zaboraviš. Nešto nikad ne zaboraviš. Ali nije. Mesta su još tu. Ako kuća izgori, nema je više, ali mesto – njegova slika – ostaje, i to ne samo u pamćenju već i tamo, u stvarnom svetu. Moje sećanje je slika koja mi je izašla iz glave i lebdi. Moje sećanje je slika onog što sam radila, znala i videla još tamo. Tamo na mestu gde se nešto dogodilo.
Briga me je l velika ili nije. Majci ništa ne znači što je dete veliko. Dete je dete. Deca rastu, stare, ali šta uopšte znači 'velika'? U mom srcu to ne znači ništa.