понедељак, 01. децембар 2014.

Voljena - Toni Morison

Toni Morison je rođena 1931, u Ohajo. Dobitnica je Nobelove nagrade (1993) I Pulicerove. Od malena je volela da čita, najdraži pisci su joj Džejn Ostin I Tolostoj. Od oca je slušala priče o afroamerikancima koju su i glavna tema njenih dela. Po diplomiranju na univerzitetu Hauard, gde je studirala društvene nauke, udaje se, dobija dvoje dece, ali se brzo I razvodi. Posle razvoda seli se u Njujork gde radi kao urednik. Radi I kao professor društvenih nauka na Pristonu. Godine 2005. dobija I  titulu doktora. Trenutno radi za američki magazine Nacija.

 Kod nas je u izdanju Lagune izdato četiri njenih knjiga: Dom, Voljena, Milosrđe I Solomonova pesma.

Voljena

Za ovu knjigu sam čula dan pre sajma, kao što sam već spomenula. Kada sam videla korice i pročitala naslov knjige očekivala sam neku ljubavnu, srceparajuću priču. Čitam sadražaj knjige i u jednom trenutku srce prestaje da mi kuca. To je razlog zbog kojeg sam odlučila da baš ovu knjigu kupim na sajmu. To koliko je dobra govori činjenica da sam već pre neki dan završila sa čitanjem. Čita se u jednom dahu i pored toga što je stil malo teži.

U opisu knjige stoji da je Seta, crnkinja koja živi kao robinja u Americi u doba kada nije postojala ravnopravnost, kad su ljudi, kojima koža nije bila bela tretirani kao roblje. Seta beži iz Slatkog doma gde je služila. Kasnije ubija jedno od svoje dece, da bi ga spasila. To je bilo dovoljno. Sama ta činjenica, da je morala da ubije svoje dete me navela da uzmem ovu knjigu u ruke i počenem da je čitam što pre.

Već pri prvim stranicama vidi se da je delo dobro, pre svega, u prednost tome ide činjenica da je izašlo iz pera žene koja je dobila Nobelovu nagradu za celokupno stvaralaštvo i Pulicerovu za ovo delo.
Početak knjige prikazuje Setu, njenu ćerku Denver koje sam žive u kući koju opseda duh ubijene devojčice. U kući im se pridružuje Pol D, čovek koji je robovao u Slatkom domu zajedno sa Setom. Jednog dana, kada se njih troje vraćaju iz cirkusa ispred kuće ih čeka devojka koja im otkriva samo to da se zove Voljena.

Knjiga je u isto vreme i teška i laka za čitanje. Vreme je to koje može da napravi problem pri čitanju jer Toni stalno prelazi s jednog vremena na drugo, u jednom trenutku priča o prošlosti, u sledećem, bez ikakve najave počinje da priča o sadašnjosti. Vrlo lako i vrlo često. Priču sagledamo iz svih uglova. Ona na jedan iskren, tužan i stravičan način prikazuje sliku crnaca u Americi, poniženja koja su trpeli. Dakle, još jedna priča o rasnim nesuglasicama. Kao da je važno koje boje je nečija koža, koje je nečija veroispovest. Niko nema pravo da ponižava drugog samo zato što nije njegove nacionalnosti, zato što je druge vere ili ima drugačiju boju kože. Treba čitati ovakve knjige, možda ljudi konačno prestanu da se ponašaju kao životinje!

Citati:

To se đavo poigrava. Pušta me da izgledam dobro sve dok se osećam loše.
Pričala sam o vremenu. Tako mi je teško da verujem u njega. Neke stvari odu, prođu. Druge ostanu. Nekad sam mislila da je to do mog pamćenja. Nešto zaboraviš. Nešto nikad ne zaboraviš. Ali nije. Mesta su još tu. Ako kuća izgori, nema je više, ali mesto – njegova slika – ostaje, i to ne samo u pamćenju već i tamo, u stvarnom svetu. Moje sećanje je slika koja mi je izašla iz glave i lebdi. Moje sećanje je slika onog što sam radila, znala i videla još tamo. Tamo na mestu gde se nešto dogodilo.
Briga me je l velika ili nije. Majci ništa ne znači što je dete veliko. Dete je dete. Deca rastu, stare, ali šta uopšte znači 'velika'? U mom srcu to ne znači ništa.

Нема коментара:

Постави коментар