петак, 18. јул 2014.

Džejn Ostin

Na današnji dan 1817.godine preminula je čuvena engleska književnica Džejn Ostin.



Rođena je 16.decembra 1775. u Stiventonu u Engleskoj. Otac joj je bio parohijski sveštenik. Imala je šestoro braće i stariju sestru. Osnovno obrazovanja je dobila pohađajući školu za devojke. Bila je mnogo više obrazovanije od ostalih devojaka u to doba. Veoma rano je počela da piše i već 1789. je objavila svoju prvu priču. Dobija bračnu ponudu jednog bogatog čoveka koji je bio šest godina mlađi od nje. Ona je u prvi mah pristala, ali se predomislila uz obrazloženje da ne voli svog budućeg muža. ,,Sve se može istrpeti i zdržati, ali brak bez ljubavi ne.'' Posle smrti oca, ona se sa majko seli u Četonu gde živi mirnim životom, ta kuća je danas muzej.  Tamo se razbolela i morala je da se preseli u Vinčester gde je i preminula 18.jula 1817. i sahranjena u jednoj katedrali. 
Svoja dela, Džejn je objavljivala anonimno. Sva njena dela su bila pisan pod uticajem romantizma i bila su ljubavnog karaktera. Za sobom je ostavila šest romana Razum i osećajnost 1811, Gordost i predrasude 1813, Mensfild park 1814, Ema 1815, Nortangerska opatija 1818. i Pod tuđim uticajem 1818. kao i mnoga kraća dela.

Njena dela važe za svetske klasike, za dela koja nikad neće ni zastareti ni umreti. Zanimljivo je to kako devojka koja se nikada nije udavala i živela kao usedelica usamljeničkim životom piše o ljubavi koja sve pobeđuje. Iz njenih dela se može naučiti puno o Engleskoj kulturi iz tog doba. Stil je malo složeniji i teži za čitanje, ali je veoma lep sa puno detaljnih opisa engleske tradicije i kulture. Ona je umela na jedan poseban način da predstvai devojke toga doba.

Zanimljiva izdanja njenih dela u Engleskoj.





четвртак, 17. јул 2014.

Citati




Ili kako se već zovu. Aforizmi, odloci, poučenija... Nađe se i po neka lepa pesma, neka kratka priča, poučni natpis iz novine. Jednostavno, volim da zapišem neku lepu rečenicu kada je pročitam ili čujem negde. Najdraži su mi odlomci koje sama prepišem u svesku kada čitam neku knjigu. Imam četiri pune sveskice, jednu fasciklu i ponosim se time. Pored toga što je dobro pročitati povremeno nešto lepo i poučno može da bude i te kako korisno. Ako nemam inspiraciju za pisanje uvek je pronađem tu. 

P.S. Moja FB stranica.

Stevan Sremac



Ideju da pišem o Stevanu Sremcu i njegovim delima dala mi je Jelena N. 



Stevan Sremac rođen je 23.novembra  1855, u Senti, preminuo je 25.avgusta 1906, u Sokobanji. Pisao je u doba realizma. Kad neko spomene njegovo ime meni prvo na pamet padne dijalekat, jer su njegova dela upravo po tome i poznata, po pisanju na dijalektu. Pomislim i na Niš.

Stevan je rođen u Bačkoj i vrlo rano je izgubio svoje roditelje, pa je starateljstvo nad njim preuzeo njegov ujak Jovan Đorđrvić, koji je bio ugledni književnik. On ga dovodi u Beograd na dalje školovanje i Stevan tu završava gimnaziju, a zatim i studije istoriju u Velikoj školi. Radio je kao profesor u gimnaziji u Nišu i Pirotu.

Stevan je počeo da piše veoma kasno. Prvo je objavljivao kratke hronike o ličnostima iz srpske prošlosti. Kasnije ih objavljuje u jednoj zbirci. Njegov život u Nišu i Pirotu ga inspiriše da napiše dela na tom dijalektu, pa posle prve pripovetke Božićna pečenica, sledi njegov prvi roman Ivkova slava 1895. Posle niza pripovetki objavljuje i roman Pop Ćira i pop Spira u kojem nam piše o Sremu. I na kraju 1906.objavljuje roman Zona Zamfirova.

Bio je član Srpske kraljevske akademije. Bio je veliki boem. Provodio je puno vremena u kafani gde je pored uživanja dobijao inspiraciju za svoja dela slušajući ljude kako pričaju o životu u Nišu. U Nišu je njegova omiljena kafana bila Margare. Ova kafan je veoma važna za njegova dela jer se u njoj sastajao sa budućim junacima Ivkove slave.

Svi su u Nišu, pa I šire. su čuli za tržni centar Kalča, ali retko ko pomisli odakle to ime tu, pa samo pogledajte spomenik preko puta na kome su prikazani Stevan, Kalča i Čapa kako sede za stolom u kafani I svako im se može pridružiti na slobodnu stolicu.



Po Stevanovim delima snimljeni su mnogi filmovi. Svakako se izdvajaju tri filma koji su rađena po romanima I koji su svakako bili veoma gledan kod nas.


Ivkova slava
 

Knjigu Ivkova slava nisam pročitala, tako da ne bih da govorim o njoj. Mogu samo da kažem da je fiml odličan I da je radnja svako svima dobro poznata. Sremac nam prikazuje Niš u doba posle oslobođenja od turaka I jedan jedinstven srpski običaj – slavljenje slave. 


Pop Ćira I pop Spira



Mnogi kažu da je ovo najbolje Sremčevo delo, ja sam ga pročitala, kao i Zonu Zamfirovu i mogu da kažem da mi se ovo delo mnogo više dopalo. Pisac nas void u svoj rodni kraj, u Bačku. Na ideju, da piše o dva popa pisac je došao kada mu je njegov ujak ispričao anegdotu o dva popa koja su se posvađala I potukla.  Delo je veoma zanimljivo, lako za čitanje. Radnja je smeštena u selu I prati dve popovske porodice. Oba popa imaju ženu I po kći za udaju, Melaniju I Jucu. Iako na prvi pogled slične, porodice su veoma različiti, pre svega se razlikuju njihove kuće, pa se razlikuju popovi po svojim manama i vrlinama, a najviše se razlikuju njihove kćeri. Radnja počinje da se zahuktava onog trenutka kada u selo dođe novi učitelj Pera, a popadije požele da im baš on bude zet. Popovi kao da ne primećuju ništa, ali između popadija se javlja veliko rivalstvo, da nije njih i njihovog nazovi takmičenja oko učitelja, možda između popova ne bi ni došlo do svađe i sukoba. Dok sam čitala ovaj roman najviše pažnje mi je privukla ljubavna priča Juce I Šace. Juca mi je i omiljeni lik iz ove knjige, mirna i povučena, dok je Melanija arogantna i u neku ruku, kao i njena majka bezobrazna, dok je Juca čista duša. Roman obiluje humorom. Karakterističan je taj sremski dijalekat koji čini knjigu još smešnijom, verovatno meni, zato što nisam iz tog kraja I veoma mi je bilo teško da razumem neke reči I neke običaje.  Godine 1957.snimljen je istoimeni film I veoma je dobro odrađen, skoro pa u potpunosti je veran romanu.



Zona Zamfirova




Imala sam priliku da pročitam knjigu, ali mogu da kažem da mi je film više prirastao srcu od knjige. Možda zato što sam ga odgledala jedno sto puta pre čitanja knjige ili zato što je u knjizi, bar kako sam ja razumela Zona predstavljena kao prava veštica, dok je u filmu nešto sasvim drugo. Svakako je film mnogo promenjen u odnosu na knjigu. Sremac nas ponovo void u Niš s kraja 19.veka I predstavlja nam lepu ljubavnu priču između čorbadžijske kćeri Zone I kujundžije Maneta. Ljubav koja je naišla na mnoge prepreke, pre svega su tu roditelji i rođaci koji su se mešali. Je l te, velika je bruka da se cura iz bogate porodice uda za nekog ko i nije na tako dobrom glasu. Ali ljubav ipak pobeđuje. Svako je karakterističan I veoma se ističe lik tetka Doke. Svako mesto, naročito selo I dans ima ženu koja je slična njoj.



Stevan je uz puno humora u ova tri romana (nastja problem oko terminologije, Stevan ova dela naziva pripovetkama, ali su ona, po formi, romani, ja više volim da ih nazivam romanima, to je sad već stvar dobre volje) predstavio različite delove Srbije, srpske običaje, pre svega dijalekat, srpsku narav, kulturu. Napisao je dela za sva vremena, neki likovi predstavljaju kolektiv I mogu da kažem, kao što sam već spomenula tetka Doku, da predstavljaju narod onakav kakav I danas može da se sretne.

уторак, 15. јул 2014.

Derviš i smrt - Meša Selimović, citati

Pre neki dan me Sanja Mitić zamolila da stavim ovde neke citate iz Mešinog romana Derviš i smrt. Odlična ideja Sanja. Odabrala sam neke i stavljam ih ovde. Nijo ovo ni polovina lepih rečenica iz ovog čuvenog dela. Trebala bi mi čitava večnost i još jedno čitanje da sve izvučem. Zato stavljam jedan delić, mali ali veoma vredan.



Čovekova sudbina ispisuje stranice njegovog života. Tek poslednja se zove SMRT do koje će stići svako svojim putem: neko u večnom traganju za istinom, a neko pomiren sa svojom sudbinom.
(Ljubica Reljin, predgovor Derviš i smrt)
                                 
Sve će proći. Ali kakva je to utjeha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život. Zar je nada u tome da sve prođe?

Šta se to odjednom desi, koji se to kamen iz temelja izmakne pa sve počne da se ruši i odronjava? Život je izgleda čvrsta zidanica, ni jedna pukotina se nije vidjela, a iznenadan potres, besmotren i neskrivljen, porušio je ponosnu zidinu kao da je od pijeska.


Riječica je slična meni, bujna i plahna ponekad, a češće tiha, nečujna.

Idi od mene, odvratna nemoći, zavaravaš me raznim slikama rasterećenja, koje nisu čak ni želje.

Život je širi od svakog propisa. Moral je zamisao, aživot je ono što biva. Kako da ga uklopimo u zamisao a da ga neoštetimo? Više je štete naneseno životu zbog sprečavanja grijeha, nego zbog grijeha.

Hteo bih da govori o svojoj nesreći. Rekao sam da mi izgleda najveća, jer je moja. A voleo bih da je tuđa, i ne bih žurio da je saznam, kao što sada žurim da je kažem.

Ljudi preziru one koji ne uspeju, a mrze one koji se uspu iznad njih. Navikni se na prezir ako želiš mir, ili na mržnju ako priznajež borbu. Ali ne ulazi u okrašaj ako nisi siguran da ćeš oboriti protivnika. Ne upiri prstom u tuđe nepoštovanje ako nisi dovoljno jak da to ne moraš dokazivati.

Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je, da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se merio onim što više ne postoji. Ovao se mešaju utvre i život, pa nema ni čistog sijećanja ni čistog života. Dave se i osporavaju, neprestano.

Ljudi lako zaboravljaju ono čime ne ponose.

Ugodno je bilo gledati kako se love njene žive ruke, kako se zaboravljaju u igri, ugodno je bilo slušati je kako govori, ne, nije trebalo ništa da govori, dovoljno je bilo da postoji.

Dobar čovek vidi dobrotu u svakome, a loš vidi u svemu zlo. Nemoj svoj duševni mir narušavati tako što ćeš misliti o nedostacima drugih. Ako te neko povredi prođi preko toga. I budi kao ruža koja daje miris svima, a ne samo dobrima; ili drvo koje daje hlad  i onom koji želi da ga saseče.

...i u teškom položaju čovek koji je duhovno razvijeniji od drugih, ukoliko ga ne štiti položaj, i strah koji taj položaj daje, postaje usamljenik: njegova su mjerila drukčija, i nikome ne koriste, a njega izdvajaju...


Smisao je gorak: čovek treba da se odriče svega što bi mogao da zavoli, jer su gubitak i razočarenje neizbježni. Moramo uništiti svoju ljubav, da je ne unište drugi. Moramo se odreći svakog vezivanja, zbog mogućeg žaljenja.

Srećom, ljudi lako zaboravljaju ono što ih se ne tiče.

Cjenim nova prijateljstva, ona su ljuba koja nam je uvjek potrebna, ali stara prijateljstva su više nego ljubav, jer su dio nas samih.

Čovjek je vjeran samo sebi.

Ko ne ume da pliva, ne treba da skače u vodu, nadajući se da će ga neko izvući.


понедељак, 14. јул 2014.

Lešina - Šarl Bodler

Jedna veoma šokantna pesma. Pri prvom čitanju sam bila zgrožena, ali to je Bodler. Jedan od Ukletih pesnika. Mene on oduševljava. 


Lešina
Sećaš li se, dušo, šta se pred nama ukaza
Tog lepog, pitomog letnjeg dana:
Na postelji od šljunka, tamo gde skreće staza,
Lešina gnusna ležaše sama,

Dignutih nogu, nalik na ženu raskalašenu,
Sva u znoju od otrovnog vrenja,
Nehajno i bestidno pokazujući strašnu
Utrobu prepunu isparenja.

Sunce je ovu trulež zrakom obasipalo,
Ko da bi je ispeklo do kraja
I zauzvrat Prirodi silnoj stostruko dalo
Što je nekad imala da spaja;

A nebo je gledalo lešinu tu vanrednu
Što se otvarala poput cvet.
Ti od zadaha skoro pade na travu čednu,
Gađenjem dubokim obuzeta.

Roj je muva privukla ova utroba gnjila,
Iz nje se crna masa pomalaj
Larvi, da bi se potom ko gusta tečnost slila
Celom dužinom tih živih tralja.

Sve se spuštalo, pa dizalo sa vala zamahom,
Mreškalo kao da oživljava;
Kao da telo ispunjeno nejsanim dahom,
Živi tako što se umnožava.

I taj svet se oglašavao muzikom čudnom,
Kao vetar il' voda što teče,
Il' žito koje čovek vejući kretnjom budnom
U vejalici svojoj okreće.

Oblici nestajahu, behu kao san, kao
Skica što se tek uobličava,
S platna zaboravljenog, koje je slikar znao
Tek po sećanju da dovršava.

A dotle iza stene nemirna kuja neka
Gledaše nas besno, uplašena
Za komad što ispusti leša pa sad čeka
Da ponovo se dokopa plena.

-I ti ćeš ipak biti zao tog gada gnezdo,
Sva nalik toj zaraznoj pošasti,
Sunce prirode moje, očiju mojih zvezdo,
Ti, moj anđele i moja strasti!

Jeste, kraljice svih čari, takva češ biti i ti
Po poslednjoj pričesti, kad ima
Još samo pod travu da odeš i čemres viti
I truneš tu među kosturima.

Tada, lepoto moja, crvima kada krenu
Poljupcima da ulaze u te
Reci da svu suštinu sačuvah božanstvenu
I sam lik ljubavi raspadnute! 

Romani Ive Andrića

Danas sam svoju policu ulepšala za jedno veoma vredno delo.



Kada je Laguna najavila da će da izda, u jednoj knjizi, sve romane Ive Andrića, ja sam pomislila da će, kao što obično bude sa njenim knjigama, cena biti preko 2000rsd, ali lepo sam se prevarila. Danas, pogledam u knjižaru, izašla knjiga - ukoričena, velikog formata, blista. Na njoj cena 999rsd. Prosto nisam mogla da poverujem. Još i uđem da je kupim, misleći da od toga u Laguni ne može jeftinije, ali zapravo, oni mi uračunaju onih moji 25% članskog pousta. Oduševljena sam, četiri romana za 750rsd. Ovo je svakako ponuda koja se ne sme propustiti.
U knjizi se nalaze Travnička hronika, Na Drini ćuprija, Gospođica, Prokleta avlija. Ja imam neko staro izdanje Na Drini ćuprija, ali svakako ovo je nešto zaista odlično i treba da se nađe na svakoj polici.

петак, 11. јул 2014.

Hari Poter i vatreni pehar

Šta napisati o piscu za kojeg su svi čuli? O knjizi za koju svako zna? O filmovima koje je svako bar jednom odgledao u životu, ako ne sve, bar jedan? O glavnom liku i njegovom imenu za koje je čuo ceo svet.
Ja sam odrasla uz njega. Evo sad, pokušavam da nadohnadim propušteno i to veoma uspešno.
Završila sam čitanje knjige Hari Poter i vatreni pehar i razmišljala sam o čemu da pišem. O Hariju je sve rečeno. Da dam kratak sadražaj knjige? Mislim da nema potrebe za tim. Verujem da svi znaju priču o malom čarobnjaku sa ožiljkom u obliku munje, njegova dva prijatelje Rona i Hermionu, neprijatelja Voldemorta, profesora Dambladora i ostale likove...
Gledano hronološki, četvrta knjiga je vidno deblja i sadrženija od predhodne tri. Moram da kažem da su mi u nekom trenutku zasmetali neki sitni i detaljni opisi, ali to nikako neće pokvariti moje gledanje na ovu knjigu. Primetila sam da je ova knjiga najviše izmenjena kada je preneta na veliko platno. Izbačeno je, čini mi se, više od pola detalja, promenjeno je ono što je ubačeno, priča je ostal ista ali prilično promenjena.
Mislim da nemam više šta da kažem. Osećam neku prazninu u sebi, ali do toga uvek dođe kad završim čitanje dobre knjige. Što se tiče ciklusa, ostaje mi samo Hari Poter i Red feniksa i nadam se da ću je pročitati ovog leta. Naravno, ja tada neću završiti sa čitanjem ovih knjiga, svakako ću im se vratiti. I tu je još i ono moje obećanje, da ću od prve plate otići i kupiti sve knjige o Hari Poteru.

Jedan zanimljiv post o Hariju.

Meša Selimović

Na današnji dan 1982.godine preminuo je Meša Selimović.

Rođen je 26.aprila 1910.godine u Tuzli. Svakako je jedan od najboljih jugoslovenskih pisaca dvadesetog veka. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom mestu, a studirao je srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost u Beogradu. Za vreme drugog svetskog rata bio je uhapšen zbog saradnje sa Narodnooslobodilačkim pokretom. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije. Posle rata neko vreme je boravio u Beogradu, neko u Sarajevu, predavao je u nekoliko srednjih škola, bio docent na fakultetu, direktor pozorišta... Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti. Preminuo je, na današnj dan, 11. Jul  1982.  U Beogradu.
Za sobom je ostavio veliki broj odličnih dela. Ja sam, na moju veliku žalost imala priliku da pročitam samo Derviš i smrt, jer se radi kao školska lektira. Moram da spomenem da je to delo bilo izuzetno teško za čitanje, ali je takođe i knjiga iz koje sam najviše naučila. Na stotine divnih i poučnih rečenica.
Meša je 1850. Izdao svoju prvu knjigu, zbirku pripovedaka Prva čast. Godine 1961.objavljuje roman Tišine, sledeće godine objavljuje još jednu zbirku pod nazivom Tuđa zemlja.
Godine 1966.izlazi, čini mi se, njegovo najbolje delo Derviš i smrt. Vemo posebna knjiga. Pre svega, da spomenem, da je Mešin brat bio zarobljen na Golom otoku. Glavni lik ovog romana Ahmed Nurudin koji se suočava sa hapšenjem svoga brata. Radnja se odvija u 18.veku u Bosnu. Roman je napisan kao ispovest, u prvom licu. Posvećen je supruzi Darki. Zanimljivo je da je ovaj roman bio nominovan za Nobelovu nagradu, ali je ona otišla u ruke Ive Andrića.
Tvrđava je izdata 1970.i vodi nas u 17.vek. Ja nisam pročitala ovaj roman, tako da neću komentarisati, ali sam čula samo pozitivne kritike i nadam se da ću ga uskoro pročitati.
Posle ovoga, slede romani Ostrvo 1974. Zatim slede dela Devojka crvene kose, Krug, Sjećanja (autobiografija).  Za i protiv Vuka sam delimično pročitala kada sam spremala ispit Vuk Karadžić i mogu da kažem da je veom zanimljivo, bar deo koji sam ja pročitala, kao neka kratka Vukova biografija.
Što se tiče njegove nacionalnosti, ja volim da kažem da je Srbin. Svako bi voleo ovako dobrog pesca u svojoj državi, međutim tu su nedoumice. Zato ovde kopiram članak sa Wikipedie. Dobrica Ćosić je u svojoj knjizi Prijatelji stavio i neka pisma Meše Selimovića koja se tiču njegovog porekla  "Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције 'Српска књижевност у сто књига', који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком.".




среда, 09. јул 2014.

Preporuka za čitanje ovog leta

Stavljala sam ovde razne liste knjiga, ali evo sad jedne moje. Leti treba da se čitaju neke lagane knjige, bez preterane filozofije i težine. Tako da ću ovde staviti neke knjige koje sam pročitala, koje su lagane, neke i nemaju neku ozbiljnu umetničku vrednost. Mislim, svaka knjiga ima nešto svoje, ali postoje one koje su na vrhhu i one koje su dole. Ove su, pa... u sredini. Dakle, veoma su lagane i ipak može nešto da se nauči iz njih.



  1. Samo slušaj - Sara Desen
  2. Pazi šta želiš - Aleksandra Poter
  3. Devojka iz dvadesetih - Sofi Kinsela
  4. Kad ovo budeš čitala - Lola Džej
  5. Poslednja pesma - Nikolas Sparks
  6. P.S. Volim te - Sesilija Ahern
  7. Prepusti se - Sara Desen
  8. U potrazi za Aljaskom - Džon Grin
  9. Istina o večnosti - Sara Desen
  10. Knjiga sutrašnjice - Sesilija Ahern

уторак, 01. јул 2014.

Trejsi Ševalije

Trejsi Ševalije je pisac sa kojim sam se susrela u osnovnoj školi. Tada sam, svakako, bila nezrela da je čitam. Čitala sam je sve njene knjige, ali nisam shvatala koju poruku nose. Kasnije sam odlučila da ih kupim sve, pročitala sam ih ponovo i tada je sve imalo mnogo više smisla. Fali mi samo knjiga Pali anđeli, nekako uvek kupim neku drugu knjigu, a bilo bi lepo da je konačno kupim, kad već imam sve ostale.


Trejsi je Američki pisac (Za slučaj da se neko pita zašto uvek upotrebljavam termin pisac a ne spisateljica,  to je zato što  me to spisateljica asocira na ove naše nazovi pisce, ove sa Pinka koje same sebi nameću tu titulu i misle da znaju da pišu. Titulu pisca ne može svako da ponese.). Rođena je 1962. Njen prvi roman je Devičanski plavo, ali se svakako proslavila romanom Devojka sa bisernom minđušom, po kome je kasnije snimljen i istoimeni film.Posetila je i Sajam knjiga u Beogradu. To samo govori o njenoj popularnosti kod nas. Kad objavi novu knjigu, Laguna je odmah objavi i kod nas.
Ovde je i jedan zanimljiv interviju koji je dala povodom izlaska knjige Poslednji begunac.



Prvo sam pročitala knjigu Devojka sa bisernom minđušom. Tresji nas vodi u Holandiju, u dom čuvenog slikara Johanesa Vermera. Inspirisana slikom Devojka sa bisernom minđušom priča nam o devojci Grit koja dolazi kod njega u kuću da služi i da čisti njegov atelje i tajno mu pomaže da priprema boje za slike. On u jednom trenutku odlučuje da je naslika sa bisernim minđušama svoje supruge.


Plameni sjaj je moja najdraža knjiga. Mislim da ima najsnažniju priču od svih njenih knjiga. Ovog puta Trejsi nas vodi u London u 16.vek. Prikazuje nam cirkus i dve porodice, jednu londonasku, koja predstaavlja siromašna stalež, jednu koja se doselila iz sela i predstvalja nešto više stalež. Priču pratimo iz nekoliko ugla. To je ono što je posebno kog Trejsi, ona je u stanju da svako poglavlje pokloni nekom drugom liku i da vidimo mišeljenje i priču iz više ugla. Ima puno likova i radnja je veoma bogata.



U Izuzetn stvorenja govori o Meri Aning, prvoj ženi koja je arheolog. Volim Trejsi i zato što je uvek inspirisana stvarnim ljudima, događajima ili delima. Tako se sada odlučuje za Meri. Sada nam prikazuje početak devetnestog veka i južnu obalu Engleske. Dve sestre koje šetaju pored mora i sakupljaju školjeke i fosile, dok jednog dana ne pronađe veliki i ceo fosil dinosaurusa.

Poslednj begunac je poslednja knjiga koja je objavljena. Sda nas Trejsi vodi u Ameriku i priča o devojci Onor koja iz Evrope brodom stiže u Ameriku u devetnestom veku. Priča o robovima i kako su se ljudi tada odnosili prema njima i  kako je ona htela da im pomogne da pobegnu.

Devičanski plavo prikazuje dve radnje paralno. Jedna je sadašnjost, gde vidimo priču Ele i njenog mladića koji su doputovali u Francusku. Ta priča je veoma glupa i meni se nimalo ne dopada. Ali tu je druga priča, koju bih ja, na mojoj rang listi stavila odmah iza Plamenog sjaja. Govori o Izabel i njenoj dramatičnoj sudbini. Vemoa poučna priča o devojci koju su gledali drugačije samo zato što je imala crvenu kosu.

Dama i jednorog govori o još jednom umetničkom delu. Ovoga puta je to tapiserija Dama i jednorog. Priča o porodici tkača koji su je i izradili. Ovoga puta radnja je smeštena u 15.vek u Francuskoj. I ponovo priču vidimo iz uglova svih likova.

U Palim anđelima Trejsi usmeruje pažnju ka dve devojčice koje dolaze iz istog staleža, ali iz potpuno različite porodice. Veoma tragična knjiga. Ima nekoliko veoma mračnih i potresnih scena. Radnja je smeštena u London, na sam početak 18.veka.


Trejsi je zaista jedn izuzetn pisac. Jednostavno zna da piše o prošlosti i to na takav način kao da je živela u to doba i bila prisutna u vreme dešavanja radnje. Ne zadržava se na jedno mesto i jedan vek, već ume da prikaže svaki vremenski trenutak i svako mesto na veoma realan način.