Приказивање постова са ознаком Domaći autori. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Domaći autori. Прикажи све постове

Jedan pogrešan korak - Marko Popović

Sredinom jula se podigla velika prašina oko objavljivnja novog trilera u izdanju Lagune, po naslovu i koricama pomislila sam da je to prevod nekog stranog autora, međutim kad sam pročitala sadržaj i imena glavnh junaka shvatih, samo po imenima, da je delo napisao naš čovek. 

Volim da čitam trilere, a skoro nisam pročitala neki dobar, ovaj mi je odmah privukao pažnju i dobih želju da ga pročitam. 

Knjiga je stigla u ponedeljak, ja sam tek juče došla do nje jer sam bila u Nišu i verujte, nisam mogla da zaspim dok ne završim čitanje. 



Knjigu Jedan pogrešan korak napsao je Marko Popović. Ako želite još više da se informišite najbolje da posetite njegovu FB stranicu jer on redovno deli sve što je važno i vezano za ovo delo - Jedan pogrešan kora

A ja sam se zaljubila posle prve rečenice i predgovora jer me je odmah nešto privuklo i predosetila sam da me čeka nešto uzbudljivo. 

Već u predgovoru nas pisac upoznaje sa jednim od glavnih junaka - Goran je posle dve godine izašao iz zatvor, susreće se sa svojim bratom Dušanom, dobija posao i radi kao kurir. Četiri godine nakon Goranovog izlaska iz zatvora... Dušan nestaje. 
Na početku nam je prikazan kriminalac Beli, čiji je sin navodno poginuo u saobraćajnoj nesreći pre pet godina, a sada dobija misteriozni poziv od patologa Dušana koji mu govori da je njegov sin zapravo ubijen, a da bi mu objasnio kako traži od Belog veliku količinu novca. 
Posle toga - Dušan je nestao.
Dušana policija još i osumnjiči za ubistvo, a nepoznati ljudi prete Dušanovoj ženi i sinu. Goran odlučuje da sam krene u potragu za svojim bratom i zaštiti snaju i bratanca. Sve dublje zalazi u mračni svet kriminala i sve se dublje upliće. Na samom kraju, naravno, saznajemo ko ga je oteo i zbog čega, a ja sam se svkako iznenadila. Vremenom saznajemo i ko je to napravio pogrešan korak i kada i šta je prouzrokovalo niz događaja koji su se kasnije dogodili. 
Naravno, pošto je reč o trileru ja ne želim da otkrijem više ništa. Uživala sam sve vreme i jedva čekala da dođem do kraja. I nemojte se plašiti domaćih autora. Znam da većina ljudi koji posećuju moj blog mnogo više čita dela stranih autora, ovo nije ni nalik nečemu što smo do sada videli kod nas. 

Delo je napisano u više poglavlja koja ne nose naslov već su samo numerisana brojevima. Napisano je u trećem licu iz ugla sveznajućeg pripovedača. Stil je lagan i čitljiv i napisan tako da navede čitaoca da čita u jednom dahu do samog kraja i vidi šta se zapravo dogodilo. Javlja se veliki broj likova, ali su svi izgrađeni odlično. 
I čitajte pažljvo jer je sve važno za sklapanje čitave priče.

A ja se samo nadam da će nas Marko uskoro obradovati još jednim ovakvim trilerom. 

Izdavač: Laguna;
Godina izdanja: 2016;
Žanr: triler;
Broj strana: 334;
Ocena (od 1 do 5): 5;

Knjiga o Milutinu - Danko Popović

Za ovu knjigu sam čula od moje koleginice sa fakulteta, odmah sam je skinula sam interneta (ko želi samo neka kuca Knjiga o Muliutinu) ali je nisam pročitala. Pročitala sam je na pragu ispitnog roka, kao što uvek radim, umesto da spremam ispite.


Danko Popović – rođen 1928. u Aranđelovcu, preminuo 2009. u Kragujevcu. Njegovo pravo ime je Slobodan. Završio je pravni fakultet u Beogradu. Napisao je više radio drama i filmskih scenarija, napisao je i nekoliko romana i knjiga pripovedaka. Delo koje se istaklo je roman Knjiga o Milutinu. U njegovu čast postoji i nagrada ''Nagrada Danko Popović'' koja se dodeljuje u okviru manifestacije Pod Dankovom lipom.
Zbirke pripovedaka: Svečanosti, Kukurek i kost.
Romani: Čarapići, Oficiri, Kuća Lukića, Gospodari, Knjiga o Milutinu, Udovice, Svinjski ujed.

Knjiga o Milutniu – Knjiga nam govori o čoveku koji se zove Milutni, on je šumadijski seljak. Pripoveda nam u prvom licu na veoma neobičan način o tome kroz šta je sve proš za vreme ratovanja. Sada je vreme Drugog svetskog rata a on se nalazi u zatvoru. On je seljak i vojnik, preživeo je sve ratove, o Balkanskom nam ne govori, već počinje od Prvog svetskog rata. Njegova dva brata i otac su poginuli u predhodinim ratovima. Kako su se ophodili prema seljacima-vojnicima, šta je sve video, kako je stradao i od koga naš narod, koliko su vojnici bili neinformisani o tome gde idu, protiv koga ratuju, od koga ginu? A zatim priča o Drugom svetskom ratu I onome šta se sve desilo u Šumadiji. Kako su se ponašali četnici, a kako partizani, kako su se Srbi međusobno ubijali umesto da se brane od Nemaca. Sve je to on vema iskreno i pomalo naivno opisao u ovoj svojoj ispovesti. Vema jednostavno, ali vemo snažno delo.
Napisana je u više poglavlja koja imaju svoj naslov I skoro svako može da se čita kao zasebna priča, svako opisuje neki novi događaj, a Milutin se direktno obraća čitaocu kao da baš njemu priča.

Godina izdanja: 1985;
Broj strana: 74;
Žanr: drama, rat;
Izdavač: Delo sam skinula sa interneta, ne piše ko je izdavač;

Ocena (od  1 do 5): 5.

Меша Селимовић - Тврђава

Тврђава је сваки човјек, свака заједница, свака држава, свак идеологија...

Постоје књиге које се читају брзо, лагано, за пар сати, за пар дана. Постоје и оне које се читају дуго, месец дана па и диже. Не зато што је њихов стил неразговетан, већ зато што имају тежину и вредност и заслужују да се свакој страници посвети пажња, да не остане ни једно нејасно место или реченица.
Дервиш и смрт сам читала веома дуго, трудила сам се да све разумем, али за овако великог писаца потребно је мало више читалачког искуства. Пре двадесетак дана узела сам у руке ову дивну књигу и одлучила да јој посветим пажњу коју заслужује. Читала сам сваког дана по једно поглавље. Ово је књига којој се поново треба вратити, када стекнем још више и читалачког и животног искуства. Једноставно, оне књиге које су вредне су скоро увек написане на тај начин да се другачије схвате са сваким следећим читањем. Трудила сам се и да запишем цитате, све... то је просто немогуће. У  овој књизи је свака реченица вредна и значајна, свака друга поучна.

Роман је објављен 1870.
''Из тог чуда што се зове рат, запамтио сам безброј ситница и само два догађаја, и причам о њима не зато што су тежи од осталих већ што их нико не заборавља.''
Главни јунак овог романа је Ахмет Шабо, младић који се недавно вратио из рата и затекао само остатке свог дома и вест да су му сви помрели од болести. Среће своју комшиницу Тијану и заљубљује се у њу. Иако различите вере они се венчавају и живе веома скромно једва сакупљајући крај с крајем. Фасцинантна је љубав коју осећа према њој, посебно су лепи и дирљиви описи када описује њену лепоту и оно што осећа према њој. Добија посао код Муле Ибрахиа кога је спасио у рату. Важан део романа је када Ахмет одлази невољно са Ибрахимом у село на вечеру код неких угледних сељака. Тамо га наговарају да каже оно што мисли – истину. Када излази из куће бива претучен и понижен. Проналази га Махмут Нератљак и води Тијани. Ибрахим га отпушта са посла а затим Ахмет узалуд покушава да нађе нови. Међутим, Тијана добија посао. О садражају не бих више ништа писала. Просто онај ко чита треба сам да разуме и ужива у неизвесности. У књизи се стално нешто дешава, има пуно ликова, још више догађаја и сви се надовезују један  на други.
Што се тиче стила нема тих рече којим бих га описала, свако ко је прочитао бар део неког Селимовићевог дела зна да је свака његова реченица на месту, да има смисла. Има пуно ликова, али је сваки битан на неки начин, па макар се појавио само у једној сцени. Књига је веома снажна као и сви ликови у њој, заслужује пуну пажњу. Мислим да је потребно и читалачко и животно искуство да би се сваки део разумео, а ја немам ни једно ни друго.  
 Радња романа је смештена у муслиманској средини 17.века, али то није од велике важности јер роман потпуно реално осликава и данашње време и друштво. Није важно ни место јер се ово може догодити било кад, било где и било коме. Главни јунак и приповедач није идеалн и може да буде ко.  Свако ко чита ово дело може да се бар у једном тренутку поистовети са Ахметом.

Као што сам већ споменула, књига је пуна лепих реченица, буквално бих морала да препишем целу књигу када бих хтела да поделим све овде, зато ћу записати оне најдраже (а кад ме заболи рука од писања и куцања, једноставно ћу поставити слике J ).

Оно што није записано не постоји.

Кад не би било рата поклали бисмо се међусобно.

Тајна се дуже памти од јасне истине.



Искуство ме је научило да оно што се не може објаснити самоме себи треба говорити другима.


Ништа друго ме се није тицало, чак ни могући сутрашњи бол. Нико ме никад није позвао, ништа ми није нудио, нити сам ја тражио. И никоме ништа нисам замјерио. Могао сам људима изгледати чудно, као да сам изгубио разум. Нисам имао запослења, нити сам имао куће, нити сам имао нешто, а било ми је свеједно.



Нисмо се договорили, а сута увече смо се опет нашли на огради између двеју башти. И треће вече, и четврто, и љето се охладило, ми смо се крили мраком, не желећи да нико сазна колико смо потребни један другоме. А сви су знали.


Ни хаљину не ваља крпити, а камо ли љубав.



-          Зар лукавство може заменити знање?
-          Искусан човјек би упитао: зар знање може зар знање може замјенити лукавство.
-          Лукавство је непоштење.
-          Није увјек непоштење. Зато што је неопходно.  Као капут зими. Неко то зове мудрошћу.
-          Шта би прво саветовао човјеку коме желиш добро?
-          Да се својим мишљењем не издваја међу људима са којим живи. Зато што ће се онемогућити пре него што учини.

Нико ником не може натоварити толико мука на врат колико човјек сам себи.



Хиљаду нечијих срећних часака биће као овај, али овај никад више. Хиљаду туђих љубави биће као ова, али ова никад више. Никад: једина коначност. Први пут знам шта је срећа, осећам је, видим, миришем.



Никад човек не може тако упропастити живот као кад жели да га поправи, а не зна ни зашто ни како да га поправи, нити зна је л то поправљање или кварење, поготово ако изгуби свој мир.

-          Глупости! Што има више светих склоности иза којих се људи крију, све је више простора за људско зло. Човјек увек измисли разлог изван себе да би се ослободи одговорности и кривице. То је подстицај за заједничку неодговорност.
-          Хоћеш да кажеш да свако одређује шта је добро шта је зло?
-          Свакако! И ниједно зло не може постати добро зато што га прихвата већина.
-          Да ли је одбрана зло? Одбрана вјере, напримјер?
-          Одбрана је често напад.

Све ће проћи, господине, - говорио је тихо Ибрахим Поро. – Али каква је то утјеха? Проћи ће и радост, проћи ће и љубав, проћи ће и живот. Зар је нада у томе да све прође? Па ипак, проћи ће и ово, господине, и овај срам, и ова запрепаштеност, и ове муке због којих бих пристао да умрем без уздаха.


У рату, или великим несрећама, човјек учини и добро и зло, подједнако, једно иза другог. Зато што је несигуран. А у миру све пролази, мисли само на себе.   
Је л та мудрост, да не очекујемо много ни од себе ни од других? Је л то губитак или добитак, ако сазнамо праву мјеру, своју и туђу? Губитак је што је то мјера ситна, а добитак што не тражимо више.

-          Рјечи су ваздух, какву штету могу нанјети?
-          Рјечи су отров, од њих почиње свако зло.

Некад сам, у љутњи, пријетио мржњом, а некад је осјећао.

Рођен сам, изгледа, за ситне ствари, као и већина људи, и није ми жао што је тако.

Поштен сам колико могу, никоме не желим сувише зла, хтео бих да људе више волим него што их жалим, молим се својој срећи да мимо мене прође оно што ме се не тиче.

А оно што се дјеси не може се спријечити. Кад би све људе стрпали у затвор, не би било злочина. Али ни живота. Мрзим злочин али више волим живот и са злочином него опште гробље.

Нико не пита шта си мислио, већ што си учинио. Мисао је само твоја, чин свачија.

Рат је сурова али поштена борба, као међу животињама. Живот у миру је сурова борба, али непоштен, као међу људима.

-          Народ је пуст број, расута снага. Нема једног циља, ништа му није заједничко, осим непосредне користи и страха. Издјељени смо. Село селу неће помоћи ако наиће опасност. Свако се нада да ће њега мимоићи.
-          Народ је расута снага само ако не види заједнички циљ на тајну корист по себи. Ако сазна, ако се увјери, може све. Али прво треба отјерати оне који владају.
Одакле му та твра вјера, коју одбија свака вјероватност? Толики су се надали, а нису дочекали. А нови који долазе опет верују. Човјекова нада је јача од искуства, не може је поколебати туђи неуспех.

Какав је ово живот, какав свијет, у којем чиним зло и кад чиним најбоље. А чиним зло и кад ништо не чиним, остављајући и зло и добро на миру. Чиним зло и кад говорим, јер не кажем оно што би требало. Чиним зло и кад ћутим, јер живим као да ме и нема. Чиним зло зато што живим, јер не знам како да живим. Случајно присуствујем животу и све што учиним није моје.

Тешко је одлучивати о судбини људи. Неспособан сам за то кројење правде, у коју се увек крије макар мало неправде, ма за кога. Никад нисам желио да пресуђујем међу људима, јер у томе правде нема.

Осим трговаца, путују само узнемирени људи, који не могу да остану сами са собом, јуре за новом сликом непознатог свијета, које нуде својим очима, али им душа остаје празна.


Најбољи лик: Ахмет Шабо, Тијана, Мехмут,
Најгори лик: Мула Ибрахим, Осман Вук, Авдага
Оцена (од 1 до 5): 5
Жанр: драма
Шта сам научила: Пуно тога (види цитате)
Издавач: Књигу је издала издавачка кућа Вулкан, као и друге Мешине књиге - Дервиш и смрт и Острво. Нисам сигурна да ли могу да се нађу у електронском издању, али то није важно јер овако добра дела заслужују да се нађу на свакој полици а и нису скупа.


Милица Јаковљевић

 Верујем да би већина девојака и жена данас рекло да никад није читала књиге Мир-Јам, нити има намеру да их чита. Као да је срамота читати их. Верујем да већина њих заправо лаже, свака друга жена је бар једном у рукама држала неки романа или причу који је за собом оставила ова наша књижевница или су пак помно пратиле серије које су сада актуелне и које су снимљене готово по сваком њеном роману.

Ја сам се са њом сусрела већ на самом почетку уласка у свет књига, мама ми је била купила пар њених књига које су могле да се нађу за неких 100 динара код уличних продавац, а касније сам купила и прочитала остале. То је било још пре почетка снимања серија које су бар мало вратиле популарност овој књижевници. Књиге сам прочитала давно и никада им се нисам вратила поново, не зато што ми се нису допале, већ зато што нисам имала времена. Мислим да су добре, не и одличне. По томе колико их је жена у мом крају прочитало и позајмило од мене види се по самим њиховим корицама и страница, изгужване су од окретања.
Зато сам одлучила да Милици Јаковљевић посветим заслужени пост и нисам случајно изабрала баш овај датум јер је данас 128 година од њеног рођења.

Милица Јаковљевић, народу можда познатија као Мир-Јам, рођена је 22.априла 1887. у Јагодини. Детињство и младост провела је у Крагујевцу, а након Првог светског рата сели се у Београд. Говорила је руски и француски језик. Завршила је учитељску школу и предавала деци на селу. Започиње своју новинарску каријеру у Новостима, где и објављује љубавне приче и романе из делова. Девојке и жене су просто луделе за њеним делима. Мало је њих које нису читале њене књиге између два рата, које су и те како остављале јак утисак и виђање света на младе девојке. Има лаган и веома сликовит стил, помало патетичан, али јединствен. Њене књиге су једноставне, помало узбудљиве, увек са тематиком љубави и патње.  На посебан начин описује жену на прелазу из класичне патриотске српске породице у девојку савременог доба. Јасно се скоро у свакој књизи види линија подвучена између старијих ликова и девојака које полако почињу да заборављају на патриотско понашање (одличан пример за то је Анђелка (Рањени орао) која је осуђена зато што је изгубила невиност пре брака). Иако се никад није удавала знала је да представи брачни живот. Можда је управо због представљања девојака на тај начин и осуђена после Другог светског рата да лоше утиче на морал младих девојака. Она је у једном тренутку била најпопуларнија књижевница у Југославији, а већ је у следећем била исмевана и осуђивана због свог стила и 'јефтиних' прича. Преминула је 22.децембра 1952. Вест о њеној смрти није објавио нико. Њен брат је такође био писац, Стеван Јаковљевић, аутор Српске трилогије.
Неки је данас називају српском Џејн Остин.
Као што рекох, њене књиге нису савршене, али имају неку топлину и нешто што их држи у живт већ пола века.

Књиге:


Рањени орао

Можда данас и најпознатија њена љубавна прича, верујем, свима добро позната због истимене серије. Анђела већ на почетку дела бива осуђена зато што је изгубила невиност пре брака, муж је оставља одмах посе сазнања о томе. Она бива на неки начин одбачена од свих, док је тако затворена у себе среће мистериозног младића, авиатичара у ког се заљубљује. Част да заиграју у првој серији о Миличиним романима имали су Слобода Мићаловић и Иван Босиљчић.

Грех њене мајке

Неда је кћи једног банкара, на почетку дела добија вест да је њен отац банкротирао и убио се. Са мамом одлази на село, да би је тамо отели и присилили на венчање за непознатог младића, а да би њена мама, у међувремену мислећи да се Неда удавила, скочила у реку и убила се. Имали смо прилики да гледамо серију и, просто морам то да споменем, превише кењкаву и љигаву глумицу, која никако није знала да представи лик онаквим кавим га је Мир-Јам представила.

Непобедиво срце

Мени можда мало дража књига од предходне две, где је сада пажња више усмерена на мушког јунака, који долази у богаташку кућу да учи банкаревог сина, и као што је очекивано, заљубљује се у његову кћи. И поново нам на мале екране причу преносе Слобода и Иван.

Самац у браку

Радмило, адвокт из села, одлучује се да запроси богаташицу из града Љиљану, која на тај брак пристаје чисто да би напркостила момку са којим се виђала у Београду, и као што наслов каже, он остаје сам иако је у браку. Имали смо прилике да одгледамо и ово дело и на малим и великим екранима, само, чиними се, под неким другим називом. Баш сам се зачудила када сам видела да за главног дасу није изабран Иван, већ Милош Биковић. J

То је било једне ноћи на Јадрану

Можда тренутно најпопуларнија књига, наравно због серије која се тренутно емитује ( и овде су морали да промене име). Овг пута су у центру две сестре, Кринка и Лола, и две љубавне приче које се у неким тренуцима преплићу. Ова књига ми је посебно дрга јер је део радњ смештен у Венецији, мом омиљеном граду.

Сада правим малу дигресију, јер сам завршила са књигама које су екранизоване. Зашто је сад мени то важно, верујем да књиге не би поново оживеле да није било серија.

Мала супруга
Ђурђица је девојка из села, мираџика, коју родитељи удају за лекара, који се жени из користи и поред тога има љубавницу са којом не прекида однос. Неке сцене у овој књизи су биле прилично јаке и помало потресне.

У Словеначким горама
Млада девојак полази са мајком на одмор у словеначке планине и тамо се сусреће са једним младићем и наравно заљубљује.

Дама у плавом и Девојка са зеленим очима
Две збирке приповедака, обе су ми подједнако драге, у свакој има по нека добра и јака прича. Мало се разликују од романа зато што нису толико патетичне, немају све срећне крајеве и нису све љубавне, не приказују само однос између младића и девојке већ се сада дотиче породичних односа и пријатељства.

Остале њене књиге нисам прочитала, па тако не бих ни писала о њима.
Ако се неко пита где се могу наћи њене књиге одговор је - свуда. Буквално је свака мање позната издавачка кућа издала њена дела, могу се наћи код сваког уличног продавца за неку малу цену, а што се тиче електронских издања, до сада нисам наишла на њих. И немојте се извлачити на оно – одгледаћу серије, књиге су много боље, а и наравно, радња је у серијама прилично измењена, што може да доведе до погрешног разумевања саме књиге.
И да закључим, мислим да су Миличина дела сасвим просечна, ни превише јака, али ни превише безвредна, иако је радња патетична и помало предвидива, уме она да направи и нагли преокрет и да изненади читаоца. И можда сам већ написала, али сам сигурно више пута поменула када сам причала са неким о њеним делима, да су поједини њени описи савршени и равни великим писцима.

Добрица Ћосић – Време смрти, Сувоборска битка

Добросав Добрица Ћосић рођен је 29. децембра 1921. у Великој Дренови, премину је 18. маја 2014. у Београду. Могу слободно да кажем један од наших последњих великих  писаца. Био је писац романа, есеја, политичар, редован члан САНУ, али и први председник Савезне Републике Југославије (1992-1993).
Похађао је пољопривредну школу у Александровцу, али је морао да је прекине због Другог светског рата, касније је завршио Вишу политичку школу. О његовој умешаности у политику нећу да пишем, мада се по нешто може закључити из његових дела. Први је добитни Нинове награде за своје дело Корени.

Први пут сам се са његовим делом сусрела у основној школи, тада се чита један одломак из његовог романа Деобе, то је она прича која говори о страдању Срба у Другом светском рату, где их Немци затварају у једну цркву, а затим је пале. У средњој школи се читају Корени, а затим и први део Време смрти, ја сам поред тога прочитала и другу књигу Време смрти, остају ми дакле још две. Иако овај пост претежно треба да говори о управо прочитаној књизи, ја просто морам да споменем још нека његова дела.

Добрицин први роман је Далеко је сунце који излази 1951, где представља своје доживљаје из народноослободилачке борбе.

Роман Корени излази 1954. и њиме почиње прича о Прерову и Катићима. Роман нам представља српску патријахалну породицу из села с краја 19. века.  Ово дело је веома важно зато што се Катићи јављају и у наредним Ћосићевим делима. Могло би се рећи да је главни лик Аћим Катић од кога је све и почело. Ту су и његови синови Вукашин и Ђорђе. Вукашин се школовао у француску и на самом почетку се враћа на село да би саопшти оцу да се жени за ћерку Аћимовог политичког супарника. Са својом женом добија ћерку и сина, Милену и Ивана. Аћим га се одриче. С друге стране Ђорђе и Симка не могу да добију дете после дугог брака. Аћим покушава да наговори сељаке на буну. Симка остаје трудна са слугом Толом Дачићем и дбоја сина Адама.

Време смрти садржи четири књиге које су написане од 1972. до 1979. Овде нам писац приповеда о Првом светском рату и враћа се породици Катић. Прва књига носи име Прерово иде у рат. Дело започиње саопштењем о убијању Франца Фердин, а затим нас Ћосић води у Прерово где приказује скуп људи који слушају списак погинулих на фронту. Ту су и Аћим, Ђорђе Катић и Тола Дачић који слушају имена погинулих јер су и њихова деца у војску, Адам и остала четири Толина сина. Сада боље упознајемо Вукашниа и његову децу коју Аћим никада није видео. Важно место у роману заузимају историјске личности Живојин Мишић и Никола Пашић. Ово је тек увод у време смрти које тек настаје.


Друга књига овог романа је Сувоборска битка која би требало да заузме централни део у овом посту, али ја се расписала. Овде нам Ћосић веома детаљно и сликовито описује стање српске војске пре саме битке и за време битке. Све време се држи само ове битке и приказује мноштво ликова, старих и али и нових. Велико место заузима прича о ђачком батаљону у којем је и Иван Катић. Видимо судбину ђака, који су морали да се одрекну књига и учења и да пођу на фронт да се боре за своју домовину. Приказује нам и Адама, али и Толу Дачића који још увек лута међу војском трагајући за својим синовима. Приказана је сва суровост рата, сва беда, патња и бол, реалност, суровост, ужас. Јунаке прати зима, мраз, глад, мрак. Немају довољно оружја. Влада велика неслога. Иако је стил прилично тежак и помало кнфузан држи пажњу до самог краја, крај није завршетак приче јер се завршава прилично мистично, надам се да ће се та мистерија решити у трећој књизи. Када Ћосић описује своје јунаке или дигађаје он то ради тако глатко и детаљно да се ствара кристално јасна слика у глави онога који чита. Нема никаквих нејасноћа нити заблуда.  Понекад скрене са фронта и прикаже нам Живојина Мишића и његово планирање даље одбране и напада.

 Године 1961. објављен је роман Деобе који се сатоји од три дела и говори о Другом светском рату. Као што сам назив каже писац управо пише о деобама међу народ, на пратизане и четнике.

Време зла се састоји из три књиге које су написане од 1984 до 1986. И овог пута је главна тема политика и овде се држи ликова из породице Катић.

Још једно 'време' приказује 1996. у роману Време власти.

На крају спомињем и Време змија које представља пишчеве записе из дневника из период за време НАТО бомбардовања 1999.



Слободно се  може рећи да су Ћосићева дела једна од најважнијих за српску културу и историју. 

Godina prođe, dan nikad

Kada je ova knjiga izašla 2011.podigla je veliku prašinu. Svi su pričali o njoj. Nije mi privukla pažnju jer sve što sam znala o Lauževiću jeste da je  glumio Miloša u Boju na Kosovo. Ne volim domaće filmove, ni  savremene domaće pisce. O Lauševićevom slučaju nisam znala ništa do tada, a ona mi je ujak objasnio da je on ubio dva čoveka i jednog ranio, u svoju odbranu i da je zbog toga proveo neko vreme u zatvor, da bi kasnije o tim danima objavio knjigu. Ni to mi nije baš nešto privuklo pažnnju.



Tri godine nakon toga, pošto knjigu imam u pdf-u, odlučila sam pre neko veče da vidim o čemu se radi. I posle par stranica nisam mogla da se odvojim. Pošto je autobiografija, samim tim je i teža, ostavlja jači utisak, zbog toga što čovek piše iz iskustva i iskreno. Kao što sam već spomenula, i za one koji ne znaju, Žarko je naš glumac koji je 1993.u Podgorici, sa svojim bratom ubio dva čoveka, a ranio jednog, u samodbranu, da bi spasio sebe i brata. Knjiga predstavlja neku vrstu dnevnika koji je on vodio u prvoj godini provedenoj u zatvoru. Pre svega predstavlja stanje čoveka koji je ubio dva čoveka u svojoj odbrani. Ja ga ni u jednom trenutku čitanja nisam osudila, ali ipak... Teško je presuditi. A ko sam u ostalom ja da sudim o tome? Veoma su upečatljivi i jaki delovi kada piše o svome bratu Milu. Tu je takođe i realna slika Jugoslavije i zatvora devedesetih godina. Ima tu i sarkazma. Ipak, na mene najjači utisak ostavlja upravo odnos dva brata koji su blizo, a tako daleko, u istiom zločinu, u istom zatvoru, ali u različitim prostorijama, bez mogućnosti da komuniciraju. Vidi se daje Žarko inteligentan i načitan čovek što pokazuje kada pominje citate i delove i likove knjiga koje je pričitao. Tu je i veoma duga lista citata koje sam prepisala i koji su izuzetni. Ovde prilažem samo mali deo, jer je lista zaista preduga. Na svakoj strani je po neka duboka misao, neka lepa reč.
Ako najgore je noćas, sutra može biti samo bolje.




Znam da je to varka, ali život mi je priredio tolike trenutke surove stvarnosti  da mi prija malo da sanjam.

Odlazi i obriši tugu što je pala kao prašina po tvojim obrazima. Vreme će ti pokazati  da se sve dešava s razlogom, kao i ova noć.

Pesnici su osećanje, a filozofi razum čovečanstva.

Žalim prošlost, nadam se budućnosti, nezadovoljan sam sadašnjosću – to je moj život!

Pronađi srce koje će te voleti i ruke koje će te čuvati kad si najslabiji.

Svi mi putujemo snovima, svi smo putnici na auto-putu. Skitnice na kolovozu čežnje. Beskućnici u domu ljubavi. Borci u ratu tuge. Izgubljeni tražimo. Neshvaćeni shvatamo. Nevoljeni volimo. Nesigurni se nadamo. I svi smo isti. I svi smo različiti.

Oni koji duboko vole nikad ne ostare, ako i umru od starosti, umru mladi.

Moje ćutanje ne znači da ja ne znam šta ljudi govore iza mojih leđa. Moje ćutanje je samo znak da oni nezaslužuju moje komentare.

Mala nada donosi veliku sreću. Dok velika nada donosi još veća razočarenja.

Svako priča sa svojom tišinom, a tišina svašta kaže.

Čovek je jako dobar advokat za svoje greške, i odličan sudija za tuđe.

Svaki iskreni vernik bilo koje vere, na pravom je putu, sve dok ne počne da govori o tome kako su drugi na pogrešnom.

Ponekad se ljubav ne izražava rečima već onim što ne kažeš.

Čovek bez karaktera je isto što i jezik bez reči.

U Pandorinoj kutiji je ništa za ono zlo koje se krije u ljudima.

U dobru svi su tu, a kad dolaze teška vremena svi se sklanjaju. Izgelda da ne vole da nose teret drugih koji se ne plaća.

Sve laži, sve pakosti, sva nespokojstva ovog sveta dolaze iz sumnje. Da nema sumnje ne bi bilo takvih zla.

Reči mogu biti opasno oružje ako se nađu u rukama iskusnog ratnika.

A najgore je kad čovek prestane da rauzlikuje dobro i zlo.

Ovo je zemlja u kojoj se u svemu kasni samo se umire pre vremena.

Žao mi je što nisam rođen malo gluplji ili malo pametniji. Gluplji da ne primećujem neke stvari oko sebe, ili pametniji da ih primećujem nekomentarišući.

A šta je drugo život nego čekanje smrti? Kao u nekom čistilištu. Kao kad u vlikoj čekaonici osluškujemo spoljašnost.

Čim su poslednji nazvali Drugim , znali su da će biti i Trećeg. Što Drugi nisu nazvali Poslednji svetski rat? Hladno, racionalno, globalno promišljenje svetske politike. Kao o tuđem filmu.

Završava se ovaj dan. Jedan dan više u zatvoru. Jedan dan bliže slobodi,  ma kad bila. I jedan dan života manje.

Ne dao Bog da se požališ na zlo onom ko ti zlo misli – većeg mu dobra ne možeš napraviti.

''Dabogda se cjeli život penjao uz brdo i da Bog da jaki nikad na vrh iziđeš!''  u prvi tren bih zatečen, kao da čuh kletvu, a onda shvatih olemenitost želje. Sa vrha se nema kud više, može se samo nadole.


Prašina se spustila i mislim da knjiga danas nije popularna ko one godine kada je izašla. Izašao je i drugi deo, a ja sam o tome tek maločas saznala, za sad nemam želju da je pročitam, ma čak ni da vidim o čemu se radi.

Derviš i smrt - Meša Selimović, citati

Pre neki dan me Sanja Mitić zamolila da stavim ovde neke citate iz Mešinog romana Derviš i smrt. Odlična ideja Sanja. Odabrala sam neke i stavljam ih ovde. Nijo ovo ni polovina lepih rečenica iz ovog čuvenog dela. Trebala bi mi čitava večnost i još jedno čitanje da sve izvučem. Zato stavljam jedan delić, mali ali veoma vredan.



Čovekova sudbina ispisuje stranice njegovog života. Tek poslednja se zove SMRT do koje će stići svako svojim putem: neko u večnom traganju za istinom, a neko pomiren sa svojom sudbinom.
(Ljubica Reljin, predgovor Derviš i smrt)
                                 
Sve će proći. Ali kakva je to utjeha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život. Zar je nada u tome da sve prođe?

Šta se to odjednom desi, koji se to kamen iz temelja izmakne pa sve počne da se ruši i odronjava? Život je izgleda čvrsta zidanica, ni jedna pukotina se nije vidjela, a iznenadan potres, besmotren i neskrivljen, porušio je ponosnu zidinu kao da je od pijeska.


Riječica je slična meni, bujna i plahna ponekad, a češće tiha, nečujna.

Idi od mene, odvratna nemoći, zavaravaš me raznim slikama rasterećenja, koje nisu čak ni želje.

Život je širi od svakog propisa. Moral je zamisao, aživot je ono što biva. Kako da ga uklopimo u zamisao a da ga neoštetimo? Više je štete naneseno životu zbog sprečavanja grijeha, nego zbog grijeha.

Hteo bih da govori o svojoj nesreći. Rekao sam da mi izgleda najveća, jer je moja. A voleo bih da je tuđa, i ne bih žurio da je saznam, kao što sada žurim da je kažem.

Ljudi preziru one koji ne uspeju, a mrze one koji se uspu iznad njih. Navikni se na prezir ako želiš mir, ili na mržnju ako priznajež borbu. Ali ne ulazi u okrašaj ako nisi siguran da ćeš oboriti protivnika. Ne upiri prstom u tuđe nepoštovanje ako nisi dovoljno jak da to ne moraš dokazivati.

Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je, da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se merio onim što više ne postoji. Ovao se mešaju utvre i život, pa nema ni čistog sijećanja ni čistog života. Dave se i osporavaju, neprestano.

Ljudi lako zaboravljaju ono čime ne ponose.

Ugodno je bilo gledati kako se love njene žive ruke, kako se zaboravljaju u igri, ugodno je bilo slušati je kako govori, ne, nije trebalo ništa da govori, dovoljno je bilo da postoji.

Dobar čovek vidi dobrotu u svakome, a loš vidi u svemu zlo. Nemoj svoj duševni mir narušavati tako što ćeš misliti o nedostacima drugih. Ako te neko povredi prođi preko toga. I budi kao ruža koja daje miris svima, a ne samo dobrima; ili drvo koje daje hlad  i onom koji želi da ga saseče.

...i u teškom položaju čovek koji je duhovno razvijeniji od drugih, ukoliko ga ne štiti položaj, i strah koji taj položaj daje, postaje usamljenik: njegova su mjerila drukčija, i nikome ne koriste, a njega izdvajaju...


Smisao je gorak: čovek treba da se odriče svega što bi mogao da zavoli, jer su gubitak i razočarenje neizbježni. Moramo uništiti svoju ljubav, da je ne unište drugi. Moramo se odreći svakog vezivanja, zbog mogućeg žaljenja.

Srećom, ljudi lako zaboravljaju ono što ih se ne tiče.

Cjenim nova prijateljstva, ona su ljuba koja nam je uvjek potrebna, ali stara prijateljstva su više nego ljubav, jer su dio nas samih.

Čovjek je vjeran samo sebi.

Ko ne ume da pliva, ne treba da skače u vodu, nadajući se da će ga neko izvući.