четвртак, 30. јануар 2014.

Mina Karadžić

Juče sam na ispitu Vuk Karadžić i narodna književnost dobila 9. Baš sam srećna.
Bilo je zanimljivo spremati ovaj predmet. Nema ničeg lepšeg nego kad uživaš u onome što učiš.
Pažnju mi je privukla Mina, Vukova ćerka.
 Moglo bi se reći jedna veoma pametna i nadarena devojka. Uživala sam čitajući njenu prepisku sa Vukom. Ne samo da je prevodila srpske narodne pesme, priče i umotvorine na nemačkom, već je i sama pisala i slikala.
Minin autoportret

Ono što je meni posebno bilo zanimljivo je ta misteriozna ljubav između nje i Branka Radičevića. Znam da joj je Branko posvetio pesmu U spomencu. Jedna od mojih najdražih pesama. Znam da je Zdravko Čolić peva, a čula sam i mnoge druge naše pevače da je pevaju.


U spomencu

Pevam danju, pevam noću,
Pevam sele, što god hoću;
I što hoću, to i mogu,
Samo jedno još ne mogu:
Da zapevam glasovito,
Glasovito, silovito,
Da te dignem sa zemljice,
Da te metnem međ' zvezdice.
Kad si zvezda, sele moja,
Da si među zvezdicama,
Među svojim, sele moja,
Milim sestricama.

O njihovoj ljibavi sam našla i ovo na sajtu www.medias.rs

Legenda o ljubavi Branka Radičevića (1824-1853), srpskog romantičarskog pesnika i Vilhemine-Mine Karadžić (1828-1894), slikarke, pesnikinje, prevodioca i kćerke Vuka Stefanovića Karadžića prati kao senka ceo Brankov opus. U njegovim pesmama se oseća Minin duh, ali se pouzdano zna da je isključivo njoj posvetio jednu, neki kažu svoju najlepšu pesmu „Pevam danju, pevam noću“. Poznati stihovi kroz želju da je „digne međ’ zvezdice“ iskazuju vrhunsku idealizaciju Mininog lika.

Priča o njihovoj ljubavi je veoma teška. Mina je bila zvezda bečkog društvenog života, izuzetno obrazovana, imućna, uspešna slikarka, a Branko siromašni student sa teretom teške bolesti. Prof. Dr Vaso Minlinčević , istoričar srpskog romantizma je napisao:

"Iz Mininog kasnijeg idealizovanog likovnog i književnog portreta Brankovog, naslućuje se da su između njih postojale uzajamne simpatije, a o tome svedoči i Brankova prepiska s Daničićem. Međutim, siromašni student nije mogao ni pomisliti da se u nekoj obziljnoj nameri približi Vukovoj ćerki."

Mnogi istoričari smatraju da je način na koji je njihova platonska ljubav materijalizovana u umetnosti rezultat epohe u kojoj su živeli i stvarali. Romantičarska epoha zahtevala je takav pristup, bez obzira na realnu sliku te komplikovane privrženosti, koja je bila daleko od idealne i ostvarene.

Tadašnjim Bečom kružile su priče da Branko ne gaji naklonost samo prema lepoj i nedostižnoj Vilhemini- Mini Karadžić, već i prema njenoj majci  Ani kojoj je izdahnuo na rukama u bečkoj bolnici 1853. godine. Nagoveštaji o mogućem bečkom četvorouglu nalaze se u Brankovoj prepisci sa Đurom Daničićem, u činjenici da ga u svojim opširnim spisima sam Vuk retko spominje iako su bili veoma bliski, a najviše u Brankovom romanu u stihovima - “Bezimena” ili “Ludi Branko”. Ovaj realističan, malo preterano slobodan spev koji  Branko nije uspeo da završi, plete priču o razuzdanom životu studenta u Beču u burnim istorijskim vremenima nakon revolucije i mađarske bune. Roman u stihu napisan je sa mnogo satire i ironije, a detaljno opisuje sočnu avanturu sa “jednom majkom i šesnaestogodišnjom kćerkom”. Dovoljno da zapanji i najslobodnije umove tog doba.


Branko Radičević i Mina Karadžić

Mina Karadžić se udala pet godina nakon Brankove smrti u Sabornoj crkvi u Beogradu za Aleksu Vukomanovića, osnivača katedre za srpski jezik, istoriju i književnost na beogradskom Liceju, i bratanca kneginje Ljubice. Aleksa je umro nakon godinu ipo dana, i ostavio je sa sinom Jankom sa kojim se Mina vratila u Beč. Godine lagodnog života, bečkih balova i borbi brojnih udvarača za njeno srce ostale su iza nje. Svoj život je posvetila stvaralačkom radu i očuvanju od zaborava radova svog oca i ostalih književnih stvaralaca iz tog perioda.
Onima koji vole da zavire u intimu umetnika, ostala su nagađanja o tome šta se pre skoro dva veka dešavalo između ostarelog genija balkanske kulture, njegove supruge Ane, mladog pesnika teško obolelog od neizlečive bolesti i devojke koja je bila muza i nedostižna ljubav mnogim umetnicima iz tog perioda. Oni drugi, zaljubljeni u ljubav, imaju Brankovu poeziju koja je i dalje inspiracija mnogim umetnicima.

уторак, 28. јануар 2014.

Citati #4

Život je dosadan kad nema borbe.
Mihail Ljermontov 

Ne da nisi sposoban da govoriš, nego si nesposoban da ćutiš.
Epihorm

Ko dobro čini, od njega svako još više dobra očekuje.
Andrić

Ne uznemiruj nikad drugoga onim što možeš sam da uradiš.
Tolstoj

Od rđavih se možemo odbraniti, ali glupak je jedini zločinac koji nas unapred obezoružava. 
Jovan Dučić

Ko je bio voljen, zaboravio je. Uspomene ima samo onaj koji je voleo.
Duško Radović

Ljubav nije u tome da zaljubljeni gledaju jedni u druge, već da zajedno gledaju u istom smeru.
Anton de Sente Egziperi

Jedna od karakteristika osrednjeg duha je večito preračunavanje.
Alber Kami

Dvoličnost je najveći talenat slabića.
Gi di Mopasan

Kao što niko ne može biti nateran da veruje, isto tako niko ne može biti nateran da ne veruje.
Sigmun Frojd

Više volim neprijatelja koji mi u oči govori istinu, nego prijatelja koji me laže.
Marko Porcije Koton

Nema ludila od kojieg se čovek ne može izlečiti, osim sujete.
Žan-Žak Ruso

Zadovoljstva bogataša  stvaraju se suzama siromašnih.
Tolstoj

Ako ćutiš, čuće te samo oni koji te vole.
Gandi

Ništa na svetu nije tako dobro podeljeno ljudima kao zdrav razum, jer svako misli da ga ima dovoljno.
Dekart

Rasipnik krade svoje naslednike, tvrdica krade samog sebe.
Deni Didro

Koliko je samo potrebno duha da čovek ne ispadne smešan.
Bodler

Ko pogodi cilj, promaši sve ostalo. 
Danilo Kiš

Edgar Alan Po #3







петак, 24. јануар 2014.

Pitanja i odgovori


Pre nekoliko nedelja sam gledala film Milioner iz blata koji je snimljen po ovoj knjizi. Na moju veliku žalost propuštila sam prvih petnaestak minuta. Film mi se svideo, pa sam dobila želju da pročitam i njigu. 
,,Ram Muhamed Tomas je uhapšen. Zato što je tačno odgovorio na svih dvanaest pitanja u kvizu Ko će osvojiti milijardu? Zato što siroče koje nikada nije pročitalo novine niti išlo u školu ne može znati ime predsednika Amerike, gde se nalaze piramide ili naslove Šekspirovih drama.

Osim ako je varao.

Pošto ga advokat neočekivano izbavlja iz zatvora, Ram gleda snimak svog savršenog televizijskog nastupa i vodi nas na čudesno putovanje kroz svoj život - od dana kada je spasen iz kante za otpadke, preko zaposlenja kod ostarele holivudske zvezde, upoznavanja sa australijskim pukovnikom opsednutim špijunažom, preko karijere preterano maštovitog turističkog vodiča u Tadž Mahalu do zaljubljivanja u mladu prostitutku Nitu. Vođen mudrostima prikupljenim za osamnaest godina svakodnevne borbe za opstanak, Ram pronalazi odgovore ne samo na iz kviza, već i na pitanja o sebi samom i svetu koji ga okružuje.

Istinski topla i humana, radnja Pitanja i odgovora, smeštena u savremenu Indiju, predstavlja izuzetnu mešavinu komičnog i dirljivog. Prikazujući ljudski rod u svoj svojoj bedi i slavi, Vikas Svarup nam daje kaleidoskopsku sliku borbe dobra protiv zla, i onoga što se dešava kada jedan dečak u životu nema drugog izbora - sem da preživi.''


Moram da kažem da je knjiga prilično drugačija od filma. Ja to baš i ne volim. Ako neki pisac napiše dobru knjigu i ako već odluče da po njij snime film neka to rade doslovno, a ne samo da menjaju.
Tomas je, dakle, imao sreću da u kvizu dobije samo ona pitanja na koja je znao odgovor. On je siroče, bez škole, bez igde ikog, bez kuće. Preživljava tako što mu neko udeli milostinju ili što dobije neki posao. U životu je video i doživeo mnoge surome i teške stvari, ali ipak ima u nekim trenucima veliku sreću. Ima sličnosti sa Lovcem na zmajeve, ne po tematici, već po opisu nekih surovih scena. 
Na jdean veoma jak i jeziv je opisan život mladih u Indiji, i ja ovoj knjizi verujem. Nije čudo da se na vestima čuje kakve se sve gadosti rade deci i devojkama danas u Indiji. Ima potresnih scena. Ima lepih opisa i rečenica, malo više slučajnosti. 

Citari:
,,Istina je ponekad čudnija od mašte.''

,,Odavno sam shvatio da snovi imaju vlast samo nad našim umom.''

,,Ljubav se ne dešava u trenu. Ona vam se prišunja, a onda vam preokrene život naopačke. Oboji vam časove jave i ispuni snove. Počinjete da hodate kroz vazduh i vidite život u blistavim novim bojama. Ali takodje donosi sa sobom i divnu agoniju, slatke muke.''

Scene iz filma Milioner iz blata

субота, 04. јануар 2014.

Citati iz Hari Potera

Hari Poter... Je l treba da ponovim po ko zna koji put da je to jedan poseban svet? Svet uz koji je moja generacija, na sreću rasla, zajedno sa njim. Danas nešto ne verujem da deca čitaju Harija. Ja smatram da to svako treba da pročita. Znam šta ću da uradim sa svojim prvopm platom, otići ću u knjižaru i kupiti sve knjige Hari Potera. 
Ne znam kako, ali taj svet mi nikada nije dosadio. Čitala sam knjige, gledala filomve ko zna koliko puta i nikako mi nije dosadno.
Pokušaću da napišem neke citate, ima ih puno, ali trudiću se da stavim što više.


-Razumevanje je prvi korak ka prihvatanju, a jedino uz prihvatanje može doći do oporavka.


-Jaki smo onoliko koliko smo ujedinjeni, a slabi onoliko koliko smo razdvojeni.

-Nikad ne veruj nečemu što može da misli za sebe, ako ne možeš da vidiš gde drži mozak.

 -Uvek koristi pravo ime za stvar. Strah od imena povećava strah od same stvari.

- Potreba je velika hrabrost da se suprostavimo neprijateljima, a još veća prijateljima.

- Nema dobro i zlo, postoji samo moć i oni koji su preslabi da teže za njom. 

-Nije dobro zanosti se snovima i zaboravti živeti, to dobro upamti.

- Ah, muzika. Magija veća od bilo keje koju poznajemo.


-

Edgar Alan Po #2

Edgar Alan Po
Jedan od pesnika ponora
Autor: Kuli, Vektor br. 1




Ima ih priličan broj u svim velikim nacijama, a regrutuju se između najdarovitijih i najinteligentnijih, doduše, uvek sa nekom manje-više izopačenom naklonošću u pravcu intelekta, mašte ili morala, ponajčešće i zdravlja. Što bi rekla poznata Franckuska izreka ’’Ukleti pesnici’’. Nije reč o tome da su ljudi, recimo, za Dostojevskim ili Bodlerom ili Poom zavitlali kamen osude i gonjenja; ili izmolili u boga ili đavola neku kaznu nad krivcima. Nego je reč o tome da ti pesnici imaju u biću svom, u talentu svom, u vokaciji svojoj, imaju moć izuzetno velikog prostiranja u svim pravcim iskustva i slutnji, imaju intelektualnih radoznalosti koje premašuju oblast pet čovekovih čula. Slutnje njihove, svesne il’ nesvesne, osobita znanja, to je rabota nenormalna.Reč je o pesnicima koji uporno putuju po ponorima i to svejedno da li u ponor naniže ili u ponor naviše, da li u dubinski podzemni haos i mrak ili u visinske oblasti sublimnih i apsolutnih vrednosti. Edgar Po piše ne samo čudne, nego čudovišne pripovetke, ali u kojima sve užasne kombinacije najzad realistički skopčava i razrešava. A imajte na umu da je za njega sve ponor. A kako tek srljaju pesnici ukleto rođeni, pesnici ponora. Edgar Po nam priča o srljanju čoveka čuveni Malstremski vrtlog. Pa o propadanju čoveka u bezdani bunar, kroz patos tamnice inkvizitorske. Pa o ponornim radoznalostima, o mamljenju prostora, o čudovičnim doživljajima Gordona Pima.

On, Gordon Pim bar tri puta je prolazio kroz užase podzemlja, podvođa, materijalnog haosa. Jednom u brodu, zatvoren i sabijen u tovarni deo lađe gde mu je tovar zatvarao sve izlaze. Drugi put, okačen o donji u vodu pogruženi deo lađe. Treći put, u lavirintu u brdu. No svim timužasima na kraju je dolazio kraj i Pim je izlazio živ, a njegovom izbavljenju prethodi tačno i realno razrešenje problema. Dok na kraju nije odlučio da poseti Južni pol, mesto na kojem niko do tada nije bio, tj. da udje i u visinski ponor tajanstvenoga, spiritualnog. Kada se konačno posle mnogo muka i iskušenja probio do kraljevstva večne beline, tu je ograničenog čoveka dočekalo njegovo ograničenje.

U tom ponoru Pim je u halucinacijama i nesvesti najverovatnije umro.

A Edgar Po nam kaže da će knjigu o Gordonu Pimu završiti urednik njegovih hartija (’’Nastavak’’ avantura o Gordonu Pimu napisao je Žil Vern u romanu ’’Tajna ledene zagonetke’’). Pesnici ponora sabiraju iskustva retka, mučna, nečovečna i svakako natčovečna. I život Edgara Poa bio je užasan. O poeziji Edgar Po je pisao i teorijski u napisu Princip poezije. Pisao je teorijski i o umetničkoj kompoziciji - tumačeći svoju pesmu Gavran. Tvrdio je Po, pre svega, da pesma mora biti kratka, jer je i poetsko uzbuđenje pesnika i uzvišeno uzbuđenje čitaoca stvar apolutno kratkotrajna.

Po je vezao poeziju za dušu, a o duši imao je sledeću pretpostavku: Duša hoće lepotu i sublimno uzbuđenje; žeđ za lepotom je zapravo žeđ čoveka za besmrtnošću, ali duša je puna nemoći. Na sredini između materije i spirita, ona uzleće naviše, ali i klizi naniže, i zato je ono što ona produkuje, poezija, uvek tužna (U pesmi Eulalija Edgar Po ovo kaže o stanju duše: Usamljen sam živeo u svetu jada, i duša mi beše kao voda ustajala, dok mi lepa i umilna Eulalija ne postade čedna supruga – tj. uz pomoć poezije duša se digla u višu sferu). Edgar Po je čak imao potrebu da svoj haosni svet na neki način uredi i organizuje, da da tekst o dovršenom kosmosu sa svim stanjima i na kraju sa svetlošću apsolutnogakao sa poslednjim akordom. To je bila pesma Heureka, koja nije uspela da ode dalje od mehaničkog nastajanja sveta, i nije uspela da objasni apsolutno.

Em je pesma ispala dugačka, em svetlost apsolutnoga nije prosula po njoj. Kao Gordon Pim na Južni pol, Edgar PO je krenuo u oblast koja mu nije bila dozvoljena. Edgar Po nije dugo živeo i nije mnogo napisao. Ali što je napisao, u stihu i prozi, taj čovek osobitih duhovnih darova, tako je samoniklo, tako lično određeno, tako osobitoga duha, i puno nekih međutajni, da to delo stoji potpuno usamljeno. Pored još 2-3 vrlo lepe pesme, najlepša je pesma Gavran.

Gavran je ilustracija svega što je Po teorijski zahtevao od poezije. Strukturalna gradacija, iako je intelektualna, pokorila se potpuno poeziji. Ritmički i fonetski, to je tvorevina velike lepote i uzbuđuje sublimno. Poetska tuga je opravdana , dokazano opravdana. Poeziju je Edgar Po čuvao kao neki eliksir. A kad bi mu došla opsesija mračnih, haotičnih nemira, išao je u pripovetku. U svoju specifičnu pripovetku, strašnu na periferiji i u centru, punu mraka i pretnji, ali kojoj je Po prilazio mirno, kao sa pisaljkom i lupom u ruci. Intelekt, istina, proza, materija – sve je to u haosu i na samim granicama.

U haosu su borbe i nastajanja. Sva tendencija vasione je u tome da se haotični nered pretvara u red i zakon, a rušilačko, posle izvesnog procesa, služi životu. U haosu, u ponorima su klice nauke i umetnosti; tamo su fantastične sposobnosti genijalnih ljudi; tamo je simboličko i cifarsko i razdvojeno i kombinovano; tamo je građa i tamo su koncepti za realističko i nadrealističko; tamo se ponori dozivaju. Po, u prozi, bio je zaista čist materijalist. Njegov haos, u prozi, to je prosto donji sprat gornjeg sprata. Sve se dokazuje, vezuje i objašnjava. A kad se stigne predvisinski ponor, koji je ’’zabranjena jabuka’’, priča se prekida, sa rešenjem ili bez njega, kao priča o Gordonu Pimu.

Pesnici sa velikom moći prostiranja, pesnici ponora u oba vertikalna pravca, znaju često mnogo od onoga što se ne zna i njihove totalnosti bivaju ogromne i mučne.pozitivne osobine njihove i mane, ili baš poroci i vrline, retko su kad u ravnoteži; ti pesnici su zato retko kad normalni, oni zapadaju u izopačenosti. Edgar Po pita nas sve:’’Ko od vas nije činio sto puta nešto ludo i nisko, i narušavao zakon samo zato što zna da je zakon’’. Ali čim u svojoj razravnotežnosti nagnu ka zdravijem, svim tim pesnicima je glavni napor intelekta i volje da zakon povrate, da posrnulo usprave. Postupci njihovi su stoga vrlo složeni i u životu i u stvaranju; logika im je najradije okolišna. Edgar Po je zato istovremeno i jasan i mračan, i normalan i perverzan, i čovek fizike i metafizike. Zadatak njegov, međutim, ostaje uvek: da razrešava stvarnim mogućnostima, samo što su te mogućnosti često vrlo fantastične. Nešto magičko, mađioničarsko: neverovatno a ubedljivo.

Velika želja Edgara Poa umetnika bila je da jednom bar da potpunu realnost, da objasni svet. To je pokušao sa Heurekom, a ka tome je smerao i sa svojim putopisnim romanom avanture GordonaPima; provesti Pima kroz sve stepene i spratove, dići ga iz podzemlja u najviši ponor, omogućiti mu da stekne neko iskustvo o apsolutnom, i da onda to i nama kaže. Ali, eto, to su bile one zabranjene stvari. U lavirintu u brdu užas je bio apokaliptički, krv je u Pimu ludila, ali se našlo rešenje. Pred ponorom Južnog pola užas je postao rafinovan: sve mirno, sve belo, sve ćuti. Živci su prestali da rade i osećaju; verovatno su gubljenje svesti i dremež srca dovršili roman– bez ključa... Čovek nije kadar da integrira iskustva, i srlja dok ne usrlja u zabranjenu oblast ...

Kapljica poezije u knjizi o Gordonu Pimu možda je u
tome što je ograničenje čovekovo tužna stvar. 


 Biografija

Edgar Alan Po, američki književnik, pesnik, urednik literarnih magazina i jedan od najznačajnijih predstav-nika američkog romantizma. Edgar Alan Po, za života gotovo nepoznat, postao je jedan od najuticajnijih američkih pesnika kada su vrednost njegovog dela otkrili francuski pesnici Bodler, Malarme i Valeri. Njegove kratke pripovetke smatraju se pretečom detektivskog romana.

Njegov otac i majka, Dejvid Po ml. i Elizabeta Hopkins Po (oboje glumci) preminuli su u roku od dve godine (otac 1810., majka 1811.) nakon njegovog rođenja - nakon toga, Po je odveden u Ričmond, gde je živeo kod Džona Alana, te onda poslat u Englesku gde je od 1815. do 1820. pohađao Manor School u Swindon Newingtonu. Nikad legalno usvojen, prezime Alan uzeo je kao srednje ime.

Godine 1826., Po odlazi na studije na virdžinijski univerzitet pod imenom University of Virginia, no izbačen je zbog kockarskih dugova, što ga dovodi u svađu s Džonom Alanom koji ga se tada odrekao kao sina. Godine 1827. pridružio se vojsci, lagavši o svom imenu i starosti; 1830. stiže do Vest Pointa, ali je izbačen godinu kasnije zbog neizvršavanja dužnosti.

O sledećem periodu Poovog života malo se zna, osim da je 1833. živeo s očevom sestrom u Baltimoru. Nakon što je s kratkom pričom Poruka u Boci osvojio 50 dolara, započinje karijeru pisca: u časopisima Southern Literary Messenger (u Ričmondu, gde je stvarao od 1835. do 1837.),te filadelfijskim Burton's Gentleman's Magazine i Graham's Magazine (1839.-1843.), izlaze neka odnjegovih najpoznatijih dela.

Godine 1835., Po se ženi trinaestogodišnjom rođakinjom Virdžinijom Klem, koja će kasnije od posledica tuberkuloze postati invalid, te na kraju i preminuti, što se smatra uzrokom Poovog neobuzdanog alkoholizma. Slavna pesma Anabel Li (1849.) posvećena je Virdžiniji.

Njegova prva zbirka, Priče iz Groteske i Arabeske, pojavila se 1840. godine, a sadrži jedno od njegovih najpoznatijih dela, Pad kuće Ašerovih. U ranim četrdesetim godinama 19. veka, izlazi i Školjkareva prva knjiga, njegovo najprodavanije djelo.Mračna poema o izgubljenoj ljubavi, Gavran donela je Pou svetsku slavu kada je izdata 1845., a Ubistva u Rue Morgue te Ukradeno pismo, takođe iz tog perioda, smatraju se Poovim najpoznatijim kriminalističkim romanima. Takođe, bio je aktivan književni novinar.

Godine 1848., depresivan i u očaju, Po pokušava samoubistvo. Nakon toga je nakon zabave na putu novoj zaručnici nestao na tri dana. Pojavio se u vrlo čudnom stanju u Baltimoru, gde je i na kraju preminuo 7. oktobra 1849.