среда, 11. септембар 2013.

Ukleti pesnici

Na početku trećeg razreda srednje škole, kada smo počeli da radimo modernu i simbolizam, imali smo jednu veoma zanimljivu nastavnu jedinicu - Ukleti pesnici. Svidele su mi se njihove pesme, počela sam malo da istražujem o njihovim boemskim životima. Zaslužili su da im posvetim jedan mali postić. :)

Šarl Bodler je bio beskućnik koji je sav novac koji bi uspeo da skupi trošio na opijum.  Artur Rembo i Pol Verlen živeli su zajedno u homoseksulanoj vezi, koja se završila tako što je Verlan pucao Rembou u ruku. Edgar Alan Po napusti je fakultet zbog kockarskih dugova. Luis Kerlo, autor ,,Alise u zemlji čuda''  pokazivao je veliku sklonos ka pedofiliji, govorilo se i da se drogirao, tako da neki stručnjaci smatraju da su scene iz njegove čuvene knjige zapravo ono što je on video kada je bio pod dejstvom droge. Zajedničke karakteristike za sve, sem boemskog života i toga da su bili izuzetni stvaraoci, bile su i revolucionarni polet, apsolutno negiranje standardnih normi ponašanja, sukob sa članovima porodice i vlastima, ljubav prema izmenjenim stranama svesti, odbačenost od strane društva bar u jednom periodu života, sklonost ka porocima i često hodanje na granici između života i smrti. 


Bodler je nasledio veliku sumu novca, ali je za nekoliko godina već biou u dugovima. Bio je zaljubljen u ćerku jedne prostitutke, koja je bila poznata kao ''Crna Venera'', na nju je trošio veliku količinu novca. 
U jednom trenutku počeo je da oseća kako njegov život nema nikakvog smisla. Planirao je da izvraši samoubistvo jer se davio u dugovima. Nedugo nakon neuspelog samoubistva postao je beskućnik.
Objavo je zbirku pesama ,,Cveće zla'' 1857. Pesme su bile obavijene mračnim motivima, misticizmom, pesimizmon, zbog toga su slabo prihvaćene u društvu. Zbog zbirke je bio osuđen. Umro je u svojoj četradeset šestoj godini.


Veze
Priroda je hram gde mutne reči sleću
Sa stubova živih ponekad, a dole
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
ma što ga putem prisnim pogledima sreću.

Ko odjeci dugi što daljem se svode
u jedinstvo mračno i duboko što je
ogromno ko noć i kao svetlost, boje
mirisi i zvuci razgovore vode.

Neki su mirisi ko put dečija sveži,
zeleni ko polje, blagi ko oboje,
- drugi iskvareni, pobednički, teži,

što u beskraj prostiranje svoje,
kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
koji peva zanos čula nam i duha.


Prvo izdanje zbirke ,,Cveće zla'' sa beleškama autora.
Ilustracija zbirke pesama ,,Cveće zla''.


 Rembo je prvi put bio uhapšen već sa šesnaest godina kada je pokušao da bez novca za kartu pobegne iz Pariza. Prvoeo je nedelju dana u zatvoru, ali po povratku kući je pobegao od nje jer je tvrdio da ga majka previše kontroliše. 
Konzumirao je alkohol, opijum i hašiš. Bio je u vezi sa Verlenom.
Već sa devetnest godina odrekao se svega što je napisao i spalio je zbirku pesama ,,Sezona u paklu''. Umro je u svojoj trideset sedmoj godini.


 Ofelija
 Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju
Bela Ofelija poput velikog krina
Leluja velovima koji uranjaju...
Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina.


Već vekovima Tužna Ofelija tako
Plovi, sablast bela, rekom što crna teče.
Već vekovima krotka ludost njena lako
Romori svoju romansu u lahor, u veče.


Vetar velove vije, grudi joj celiva,
voda ljuljuška velove, spletene, bele;
Na ramenu joj drhte, plaču rese iva,
Nad čelom koje sanja trske se nadnele.


Uzdišu oko nje lokvanji koji venu;
Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda
Iz kojih mali drhtaj prhne u trenu:
- Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda.

II
Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova!
Da, Ti umre, dete, odnele su te vode.
- Vetrovi što se ruše s norveških bregova
Šaptali su ti reči opore slobode;


To dah jedan što ti guste svijao kose
Čudne nosaše zvuke tvom dahu što sanja;
Slušao ti je srce pev prirode, što se
Javi uzdahom noći i tužaljkom granja.


To ti glas lugih mora, grcaj nedogledan
Slomi detinju grud, a preblaga je bila;
To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan,
Jadni ludak, nemo sede do tvog krila.


Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja!
Na toj si vatri bila ko sneg što se topi;
Reč ti vizija stesni u svoja zbivanja
- Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.

III
A pesnik kaže da preko zvezdane pruge
Dolaziš noću, tražiš cveće što si brala,
I da vide na vodi velove tvoje duge;
Ofelija plovi, veliki krin vrh vala. 


 Labud
 Devicansko Danas, zivahno i krasno
zanesenim krilom da l' razbiti smede
jezero sledjeno, s injem, kud se dede
letova zastalih lednik blistav jasno.

Negdasnji se Labud seca, sli kasno:
divan je,no zalud slobodu on htede,
jer opevo nije kraj gde da provede
vek, kad mraz jalov sinu camom strasno.

Vratom stresce belu tu smrt sto je stece
prostorom kaznjena ptica kog porece,
al' na uzas tla sto perje joj sputava.

Sablast koja na tom mestu sjaji, prisno,
ukocen u hladnom snu prezira spava
zaodenut Labud,izgnan beskorisno....

 Verlen je vodio veoma mračan život. Bio je homoseksualac i jedan deo svog života proveo je u vezi sa Remboom. Zbog Rembooa je ostavio trudnu ženu. Sa partnerom je živeo veoma burnim životom, opijali su se i pušili hašiš. Kada jebi pod uticajem alkohola bio je veoma nasilan pa je zlostavljao ženi i novorođenog sina. 
Verlen i Remboa su neko vreme proveli živeći zajedno u Londonu. Zbog češćih sukoba Verlen se odselio u Pariz. Međutim, shvatio je da ne može da živi bez svog partnera. Pozvao ga je da se vide u jednom hotelu u Briselu. Tu je došlo do ponovnog sukoba i Verlen je Remboou ranio u ruku. Rembo nije hteo da ga prijavi policiji, ali sukobi su se nastavili i on se predomislio. Verlen je zbog toga proveo dve godine u zatvoru. Kada je izašao zaposlio se kao učitelj. Zaljubio se u jednog svog učenika koji mu je bio velika inspiracija.
Poslednje godine života proveo je kao veliki zavisnik alkohola. Njegove pesme vile su prožete seksom, prostitucijom i stanjem van sveti.


Mesečina
 
  Пејзаж без премца, то је ваша душа
Где иду љупке маске, плешу кринке,
А сви, док звонка лаута се слуша,
К'о да су тужни испод чудне шминке.

Премда у песми сетно им трепере,
Победна љубав, живот дневног сјаја,
У срећу као да немају вере,
А песма им се с месечином спаја,

Са месечином и тужном и лепом
Од које птице сањају у борју
И водоскоци у заносу слепом
Јецају, витки, у своме мраморју.


Нема коментара:

Постави коментар