Još uvek nisam sredila misli. Upravo sam završila sa čitanjem ove knjige. Obećala sam da neko vreme neću čitati, ali slučajno sam naletela na pdf ove knjige. Pročitala sam je za nepuna tri dana. Nisam se odvajala od laptopa, oči su mi kao kod sovice.
Tražila sam tešku knjigu, pa dobola sam je. Jaka. Teška. Veoma bolna knjiga. Mislim da svako treba da je pročita.
Mi deca sa stanice Zoo je dramatična ispovest nemačke devojčice Kristijane F. koja je sa samo dvanest godina počela da puši hašiš, a sa trinest godina je prvi put uzela heroin i postala narkomanka. Knjiga se veoma lako čita, ali prepuna je jezivih scena. Napisana je u prvom licu, negde sam pročitala da je Kristijana pričala nekim novinarima, puna dva meseca, o svom iskustvu i da su oni to pretvorili u knjigu.
Sve je počelo sa problemima u porodici, otac je tuko svakog dana, roditelji su joj se razveli, promenila je školu, htela je da privuče pažnju popularnih devojaka i mladića. Radila je ono što je mislila da je cool. Počela je prvo da uzima hašiš, zatim tablete. Rekla je da nikada neće preći na heroin, ali prešla je. Novac je zarađivala prvo tako što je krala, onda je počela da se bavi prostitucijom, pa i da diluje drogu. Uvlačila u sve veće probleme. Stalno je ponavljala da će prestati, pokušavala je, ali je bila čista nedelju dana i ponovo bi se vraćala na ono staro.
Čitala sam, i bila sam ubeđana da ću doći do dela kada će se zauvek osloboditi droge, ali to se nije dogodilo.
Istraživala sam na internetu. Kristijana postoji, ili je bar postajala. Čak je imala i sina, ali su joj ga oduzeli. Sa drogom nikada nije prestala. Poslednji put je viđena 2008.kako kupuje drogu u Centru Berlina i od tada joj se izgubio svaki trag, ako je verovati Wikipediji i pogovoru knjige koju sam pročitala.
Snimljen je i film, ja ga za sada sigurno neću odgledati. Ako je doslovno rađen po knjizi...moj stomak to neće izdržati. Verovatno bih imala košmare mesecima. Ovako je bolje, sama stvaram likove u glavi, i preskačem bolne scene.
Knjiga je veoma poučna. Samo je treba doživeti na pravi način. Ide na samom vrhu moje liste najdražih knjiga.
Tražila sam tešku knjigu, pa dobola sam je. Jaka. Teška. Veoma bolna knjiga. Mislim da svako treba da je pročita.
Mi deca sa stanice Zoo je dramatična ispovest nemačke devojčice Kristijane F. koja je sa samo dvanest godina počela da puši hašiš, a sa trinest godina je prvi put uzela heroin i postala narkomanka. Knjiga se veoma lako čita, ali prepuna je jezivih scena. Napisana je u prvom licu, negde sam pročitala da je Kristijana pričala nekim novinarima, puna dva meseca, o svom iskustvu i da su oni to pretvorili u knjigu.
Sve je počelo sa problemima u porodici, otac je tuko svakog dana, roditelji su joj se razveli, promenila je školu, htela je da privuče pažnju popularnih devojaka i mladića. Radila je ono što je mislila da je cool. Počela je prvo da uzima hašiš, zatim tablete. Rekla je da nikada neće preći na heroin, ali prešla je. Novac je zarađivala prvo tako što je krala, onda je počela da se bavi prostitucijom, pa i da diluje drogu. Uvlačila u sve veće probleme. Stalno je ponavljala da će prestati, pokušavala je, ali je bila čista nedelju dana i ponovo bi se vraćala na ono staro.
Čitala sam, i bila sam ubeđana da ću doći do dela kada će se zauvek osloboditi droge, ali to se nije dogodilo.
Istraživala sam na internetu. Kristijana postoji, ili je bar postajala. Čak je imala i sina, ali su joj ga oduzeli. Sa drogom nikada nije prestala. Poslednji put je viđena 2008.kako kupuje drogu u Centru Berlina i od tada joj se izgubio svaki trag, ako je verovati Wikipediji i pogovoru knjige koju sam pročitala.
Snimljen je i film, ja ga za sada sigurno neću odgledati. Ako je doslovno rađen po knjizi...moj stomak to neće izdržati. Verovatno bih imala košmare mesecima. Ovako je bolje, sama stvaram likove u glavi, i preskačem bolne scene.
Kristijana F.
Scene iz istoimenog filma...
Knjiga je veoma poučna. Samo je treba doživeti na pravi način. Ide na samom vrhu moje liste najdražih knjiga.
