понедељак, 24. фебруар 2014.

Zatočenik nebesa - Karlos Ruis Safon, citati

Te večeri, niko ga nije sprečio da ode, niti se iko oprostio od njega. Pošao je, još jedan među nevidljivima, prema ulicama Barselone koja je mirisala na elektricitet. U daljini je video tornjeve ''Sagrade famijije'' nasukane u prekrivaču crvenih oblaka koji su pretili biblijskim potopom i nastavio da hoda. Koraci su ga odveli do autobuske stanice u Ulici Trafalgar. U džepovima kaputa koji mu je poklonio Armando pronašao je novac. Kupio je kartu s najdužom vožnjom koju je našao i proveo noć u autobusu na pustim putevima pod kišom. Sledećeg dana je učinio isto i tako je, posle nekoliko dana putovanja vozom, peške i autobusom, u ponoć stigao tamo gde ulice nisu imale ime ni kuće broj i gde ga ništa i niko nisu podsećali ni na šta.
Imao je stotinu zanimanja i nijednog prijatelja. Zarađivao je pare koje je trošio. Čiato je knjige o svetu u koje više nije verovao. Počinjao je da piše pisma koja nikad nije znao da završi. Živeo je protiv sećanja i griže savesti. Više nego jednom ispeo se na most ili ivicu provalije i mirno gledao u ambis. U poslednjem trenutku uvek mu se vraćalo sećanje na ono obećanje i pogled Zatočenika Nebesa.
 .'' Šta mislite, Danijele zašto vam otac nikada nije pričao o ratu? Možda mislite da on nema pojma šta se desilo?''
''Ako zna, zašto je ćutao? Zašto ništa nije uradio?''
''Zbog vas, Danijele.Zbog vas. Vaš otac, kao i mnogi kojima je zapalo da žive tih godina, progutao je sve i zaćutao. Izašli su im na nos. I jedna i druga strana i boja. Srećete se sa njima svakoga dana na ulici, a ne vidite ih. Živi su istrulili s tim bolom u sebi da biste vi i drugi mogli da živite. Da se niste usudili da osuđujete svog oca. Nemate prava''
 Dobar lažov zna da je najdelotvornija laž uvek istina iz koje je izvađen ključni deo.
 Sreća ne dolazi u kućne posete, već treba otići po nju.
Od sebe se ne može pobeći.
Lud je onaj ko sebe smatra različitim i veruje da su nedotupavci drugačiji od njega.
Ima vremena  i mesta u kojima je časnije ne biti niko nego biti neko.

Igra anđela - Karlos Ruis Safon, citati

 Moj otac nije bio škrtac i uprkos nemaštini u kojoj smo živeli, kad god je mogao, davao mi je sitniš da kupim slatkiše kao ostali klinci iz kraja. On je bio ubeđen da ga trošim na lizalice, čokolade i bonbone, ali ja sam ga čuvao u kutiji za kafu ispod kreveta i, kad bih sakupio četiri - pet reala,
otrčao bih kradomice da kupim knjigu.
 Moje omiljeno mesto u celom gradu bila je knjižara "Sempere i sinovi" u Ulici Santa Ana. To mesto, koje je mirisalo na stari papir i prašinu, bilo je moje svetilište i utočište.....
Kad bi kucnuo čas da krenem odatle, činio bih to vukući noge i dušu, jer, da je od mene zavisilo,
ostao bih da živim tamo.
Kolosalni lavirint mostova, prolaza i polica ispunjenih stotinama hiljada knjiga pravio je džinovski biblioteku nemogućeg izgleda. Klupko tunela protezalo se kroz ogromnu strukturu koja kao da se spiralno pelado velike staklene kupole što je propuštala zastore svetla i pomrčine. Mogao sam da vidim neke usamljene siluete kako koračaju prolazima ili stepeništima ili podrobno pregledaju hodničiće te katedrale sačinjene od knjiga i reči. Nisam mogao da verujem svojim očima, pa sam pogledao Isaka Monfora, zapanjen. Smeškao se kao matori lisac koji je upravo izveo svoj najbolji trik."-
Dobro došao na Groblje zaboravljenih knjiga.

Kako izabrati samo jednu od tolikih knjiga. Ima onih koji vole da knjiga bira njih...sudbina, da tako kažem. Ono što vidite jeste zbir vekova izgubljenih i zaboravljenih knjiga, knjiga koje su bile osuđene da budu uništene i zanavek ućutkane, knjiga koje čuvaju sećanje i dušu vremena i čudesa kojih se niko ne seća. Niko od nas, ni najstariji, ne zna tačno ko je osnovao ovo mesto i kada. Verovatno je staro isto koliko i sam grad i raslo sa njim, u njegovoj senci. Znamo da je zgrada sazidana od ostataka palata, crkava, zatvora i bolnica koje su nekad možda postojale na ovom mestu. Osnovna struktura potiče iz XVIII veka i otad nije prestala da se menja. Pre toga, Groblje zaboravljenih knjiga bilo je skriveno u tunelima ispod srednjovekovnog grada ima ih koji kažu da su u vreme inkvizicije učeni ljudi i oni slobodnog duha sakrivali zabranjene knjige u sarkofage i zakopavali ih u kosturnice, kojih je bilo po celom gradu, da bi ih zaštitili, verujući da bi ih buduće generacije mogle otkopati. sredinom prošlog veka pronađen je dugačak tunel koji vodi od unutrašnjosti lavirinta do podruma jedne stare biblioteke što je sada zatvorena i skrivena u ruinama neke stare sinagoge u delu grada koji se zove Kalj. Kad su padale poslednje zidine grada, došlo je do pomeranja zemljišta i tunel je bio poplavljen podzemnim vodama, koje već vekovima teku ispod današnje Ramble. Sad tuda ne bi moglo da se prođe, ali pretpostavljamo da je taj tunel dugo bio jedan od glavnih načina da se dođe do ovog mesta. Glavnina strukture koju možete videti izgrađena je tokom XIX veka. Nema više od stotinu ljudi u celom gradu koji znaju ovo mesto i nadam se da Sempere nije pogrešio kad vas je uključio u tu skupinu.

Ovo mesto je tajna. Svetilište.
Svaka knjiga, svaki svezak koji vidiš ima dušu.
Dušu onoga koji ju je napisao, i dušu onih koji su je pročitali i živeli i sanjali sa njom.
Svaki put kad neka knjiga promeni vlasnika, svaki put kad neko klizi pogledom po njenim stranicama, njen duh raste i jača. Na ovom mestu, knjige kojih se više niko ne seća, knjige koje su se izgubile u vremenu, žive zauvek. Čekajući da stignu jednog dana u ruke nekog novog čitaoca, nekog novog duha.
Pisac nikada nije osoba od poverenja.
 Osetio sam da mi se grad, nakon mnogih meseci tišine, ponovo obraća i poverava mi svoje tajne.
 Ne verujem ljudima koji misle da imaju mnogo prijatelja.To je znak da ne poznaju ljude.
 I odlučila sam da bih radije da živim život nego da ga opisujem.
Nemojte mi zamer
it.

недеља, 23. фебруар 2014.

Senka vetra - Karlos Ruis Safon, citati

Nema mrtvih jezika, samo uspavanih mozgova.

Običaj je da, kad neko prvi put poseti ovo mesto, mora da izabere jednu knjigu, onu koja mu se najviše svidi, i usvoji je, starajući se da nikad ne nestane, da zauvek ostane živa. To je jedno veoma važno obećanje. Za ceo život....
Tokom skoro pola sata šetao sam se po zavojima tog lavirinta, koji je mirisao na stari papir, na prašinu i na magiju. Pustih da mi ruka prelazi po avenijama izloženih rikni, iskušavajući moj izbor. Pažljivo sam posmatrao , među naslovima izbledelim od vremena, reči na jezicima koje sam prepoznavao i desetinama drugih koje nisam bio u stanju da identifikujem. Prođoh kroz hodnike i spiralne galerije nastanjene stotinama, hiljadama svezaka, koji su činilo se, znali više o meni nego ja o njima. Nedugo zatim, pade mi na pamet da se iza korica svake od ovih knjiga otvara jedan beskrajni univerzum za istraživanje, i da, izvan ovih zidova, svet pušta da život prolazi u popodnevima fudbala i radijskih serija, zadovoljan time što vidi do mesta na kom mu je pupak i malo dalje. Možda beše ta misao, slučajnost ili njena dična rođaka sudbina, ali tog sam istog časa znao da sam već uzabrao knjigu koju ću usvojiti. Ili bih možda morao da kažem: knjigu koja će usvojiti mene. Pomaljala se stidljivo na kraju jedne police, ukoričena u kožu boje vina, šapćući svoj naslov zlatnim slovima što su plamtela na svetlu koje je vrh cedio iz visina. Približih joj se i pomilovah reči jagodicama prstiju, čitajući u tišini:
Senka vetra - Hulijan Karaš
Nikad nisam čuo da se pominje taj naslov ili njegov pisac, ali nije mi bilo važno. Odluka je bila doneta. Obostrano. Uzeh knjigu s najvećom brižljivošću i prelistah je, pustivši da joj stranice lepršaju. Oslobođena iz svoje ćelije na polici, knjiga izdahnu oblak zlatnog praha. Zadovoljan izborom, ponovih put po lavirintu noseći svoju knjigu pod rukom s osmehom utisnutim u usne. Možda me je opčinjavajuća atmosfera onog mesta i mola da me očara, ali bio sam siguran da je ona knjiga bila tamo, i da me je čekala godinama, verovatno od pre negoli sam se rodio.
 Ima talenta, ali nedostaje mu usmerenje u životu, i malo bezobrazluka, to je ono što pravi karijeru.
 U ovom svetu vrhovni autoritet jeste predrasuda.
 Ima gorih zatvora,nego što su reči.
 Reči kojima se otruje dečje srce, iz zlobe ili neznanja, urežu se u pamćenje i pre ili kasnije sprže mu dušu.
 Hulijan je živeo u svojim knjigama. Ono telo koje je završilo u mrtvačnici bilo je samo jedan deo njega. Njegova duša nalazi se u njegovim pričama. Jednom prilikom pitala sam ga u kome nalazi inspiraciju za svoje likove, i on mi je odgovorio da je ne nalazi ni u kome. Rekao je da su svi njegovi likovi, on sam.
Znate li čega se najviše sećam", - upita Fermin.
- „Njenog mirisa. Uvek je mirisala na čisto, na kolačiće. Svejedno da li je radila ceo dan u polju ili nosila iste rite cele nedelje. Uvek je mirisala na sve ono što je dobro na ovome svetu.
 Budale pričaju, kukavice ćute, mudri slušaju.
Ništa ne okrepljuje zaborav kao rat, Danijele. Svi ućutimo, i trude se da nas ubede da je ono što smo videli, ono što smo uradili, ono što smo naučili o sebi samima i drugima, iluzija, prolazna noćna mora. Ratovi nemaju pamćenje i niko se ne usuđuje da ih razume dok god ima glasova koji bi ispričali šta se desilo, dok ne postanu neprepoznatljivi, pa se vrate, s dugim likom i drugim imenom, da prožderu ono što su ostavili za sobom.
 Tih sam dana naučila da ništa nije tako zastrašujuće kao heroj koji živi da bi o tome pričao, da bi govorio o onome o čemu oni koj su pali pored njega nikad neće moći da pričaju.
Knjižara daje dovoljno za život bez luksuza, ali ne mogu ni da zamislim da radim nešto drugo. Prodajemo sve manje i manje knjiga iz godine u godinu. Ja sam optimista i kažem sebi da sve što raste, kasnije i opadne, a da ono što opada jednog dana mora da poraste. Bea kaže da umetnost čitanja odumire veoma polako, da je to intimni ritual, da je knjiga ogledalo i da u njoj možemo da pronađemo samo ono što već nosimo u sebi, da u čitanje unosimo mozak i dušu, a da su ta dobra svakim danom sve ređa. Svakog meseca dobijamo ponude za otkup knjižare i njeno pretvaranje u prodavnicu televizora, pozamanterije ili espadrila. Neće nas izvući odavde, osim s nogama napred.
 Dok radi čovek ne gleda život u oči.

Ljudi koji nemaju sopstveni život uvek se mešaju u tuđi.

Knjige su ogledalo, u njima vidiš samo ono što nosiš u sebi.

I čuvaj svoje snove nikad se ne zna kada će ti ponovo zatrebati. 

Marina - Karlos Ruis Safon, citati

Previše tooga je ispričano i sve same laži. Kad bi ljudi promislili o četvrtom delu onoga što iygovore, ovaj svet bi bio raj.
Onaj ko ne zna kuda ide nikuda i ne stigne.
Vreme radi sa telom ono što glupost radi sa dušom.
Istina se ne nalazi. Istina pronalazi čoveka.
Put do pakla nekada je popločan dobrim namerama.
Mladost je kao hirovita devojka. Ne umemo da je razumemo i cenimo sve dok ne ode sa drugim da se više nikad ne vrati.

Kada je zašao u Gotsku četvrt, pošao sam za njim. Ubrzo, njegova silueta se izgubila ispod mostova pruženih između palata.
Nemogući lukovi pravili su senke koje su igrale po zidinama.
Stigli smo u začaranu Barselonu, lavirint duhova , u kom ulice nose legendarna imena,
a vilenjaci hodaju iza nas.
Te noći Mihail mi je ispričao da on veruje da nam život, svakom od nas, daje retke trenutke čiste sreće. Ponekad su to samo dani ili nedelje. Ponekad godine. Sve zavisi od naše sudbine. Sećanje na te trenutke prati nas zauvek i pretvara se u zemlju pamćenja u koju pokušavamo da se vratimo u toku našeg života, ne uspevajući. Za mene će ti trenuci zauvek ostati zakopani u toj prvoj noći u kojoj smo šetali gradom.
Pamtim njegove savete i njegove reči, čuvam ih pod ključem u sanduku mog sećanja, uveren da će  mi jednog dana poslužiti da odgovorim na sopstvene strahove i nedoumice.
Godinama sam bežao ne znajući od čega.
Verovao sam da će se trčim li brže od horizonta, senke prošlosti skloniti s mog puta.
Verovao sam da će se, udaljim li se dovoljno, glasovi u mojoj glavi ućutati zauvek.
 Lokalno predanje kazivalo je o pravom pravcatom gradu tame ispod ulica Praga, u kom su hiljade obespravljenih provodile svoj život ne videći nikad belog dana. Bogomoljci, bolesni, siročad i begunci. Među njima je zaživeo kult jedne zagonetne osobe koju su zvali Princom Ubogih. Govorilo se da nema godine, da mu je lice anđeosko, a pogled vatren.  Da je živeo prekriven plaštom od crnih leptira i da je primao u svoje kraljevstvo one kojima je okrutan svet oduzeo priliku da prežive na površini. Tražeći taj svet senki, devojka je ušla u podzemlje da bi preživela. Ubrzo je otkrila da je predanje tačno. Ljudi su u tunelima živeli u tami i imali svoj sopstveni svet, sopstvene zakone i sopstvenog Boga - Princa Ubogih. Niko ga nikada nije video, ali svi su verovali u njega i prinosili mu darove. Svi su žigosali telo znakom crnog leptira. Proročanstvo je predskazalo da će jednog dana Princ Ubogih poslati mesiju, da će ovaj doći u tunele i dati svoj život da iskupi iz patnji njegove stanovnike. Taj će pak mesija umreti od sopstvene ruke.

четвртак, 13. фебруар 2014.

Karlos Luis Safon

Inspirisana jučerašnjim postom i gnevom u sebi, odlučila sam da nekako uštedim i kupim Safonove knjige. Ja sam ih već čitala, neke sam pozajmila iz biblioteke, neke od drugarice...
Dakle, jedan od mojih najdražih pisaca. Četri savršena trilera, sa neverovatnim rečenicima, zastrašujućim opisima, jezivim scenama. Ovaj pisac te drži u neizvesnosti do samog kraja knjige. Savršena misterija. Scene koje i danas vidim kad pomislim na ove knjige u glavi, e to ja vlim. Knjiga je dobra kada ti njene rečenice i slike koje vidiš ispred sebe kada je čitaš odzvanjaju u glavi godinama posle čitanja i vidiš jasne scene kada zatvoriš oči.

Koja mi je najdraža? Ne mogu da se odlučim, ali sigurna sam da ću ove knjige pročitati još par puta i mislim da mi neće dosaditi.

Igra anđela. Senka vetra, Zatočenik nebesa i Marina.
Imam puno citata, i zapisaću ih ovde kada odem u Niš ili kada budem čitala knjige po drugi put.

среда, 12. фебруар 2014.

Položaj knjiga u Srbiji

Raznišljam pre neki dan koliko je teško pronaći i kupiti neki klasik u Srbiji. Ja sam Majstor i Margaritu tražila godinu dan i na kraju sam našla samo na bosanskom. Takođe je, veoma teško pronaći neku stvarno dobru knjigu. Mi deca sa stanice Zoo je jedna od najboljih knjiga koje sam ja pročitala, ali retko ko je ceni. Moja potraga je trajala mesecim. O Belom oleanderu neću ni da komentarišem, prošla sam ceo Leskovac i Niš i nigde je nema.
Da stvar bude još gora, vidim pre neki dan da su cene knjiga ponovo povećane. Tako da sada, sa svim popustim koje imam u Lagunu, moram da izdvojim preko 600 - 700 dinara. 


Tu su nekoliko najpoznatijih izdavčkih kuća u Srbiji: Laguna, Vulkan, Čarobna knjiga, Geopoetika...

Laguna je, ako smem da kažem skroz propala. Imam taj stalni popust od 25%, ali i sa tim popustom knjige su skupe. Nekada je ona izdavala stvarno dobre knjige. A sada se sve svelo na erotske romane ( E L Džejms, Samanta Jang...), na domaće 'spisateljice' (Jelena Bačoć Alimpić, Simonida Milojković,Sanja Marinković..). Ima i dobrih izdanja kao što je Haled Hosein. Počela je da izdaje knjige Paula Koelje. Ono što je mene najviše obradovalo je izdanje Mike Antića. Svi su usresređeni na prozu, zaboravili su lepotu poezije. Moji najdraži autori, čije se knjige izdaju u ovoj izdavačkoj kući su: Trejsi Ševalije, Lusinda Rajli, Kejt Morton, Sara Desen, već spomenuti Haled. Ako neko hoće dobro da se nasmeje i opusti tu je Sofi Kinsela. Što se tiče klasika, veoma ih je malo, jedna Kafkina knjiga, jedna Šekspirova zbirka i Veliki Gedsbi.
Laguna ima i mnoga glupa izdanja kao što su knjige Isidore Sekulić, već spomenutti erotski i romani domaćih 'spisateljica', tu su u poslednje vreme knjige o Titu (kada je preminula Jovanka Broz svi su se setili da postoji). Ne znam zašto Laguna ne izda još neku knjigu Džona Grina, ja iskreno mislim da je knjiga U potrazi za Aljaskom jedna od boljih tinejdžerskih knjiga.
Dobra strana Lagune su njene akcije. Pa tako sada postoji akcija Mesec ljubavi, a ja se spremam da kupim Američki derviš koji će da me košta oko 400 dinara.


Vulkan izdavaštvo, nekada su bile dve izdavačke kuće Alnari i Mona i Manjana. Mislim da je ova izdavačka kuća stekla veliku slavu izdavanjem knjiga Gijoma Musoa. Ali, ono što je mene zaista oduševilo, počeli su da izdaju klasike. To je ono što svako treba da pročita. Orkanski visovi, Slika Dorijana Greja, Ema, Gordost i predrasude, Razum i osećajnost,Jadnici, Ana Karenjina... Kad su ove knige u pitanju, mora da se izdvoji od 800 do 1300 dinara. Imaju i stvarno dobre trilere.


Čarobna knjiga, čini mi se manje popularna od predhodne dve izdavačke kuće, uglavnom je usmerena ka naučnoj fantastici. Najbolje njene knjige su definitivno Safonove koje sam ja čitala i koje kupujem već dve godine i nikako da ih kupim, ali mora uskoro da sakupim novac i da ih kupim. Te knjige idu na samom vrhu moje top liste i mislim da su najbolje od ove izdvačke kuće. Tu je naravno i Hobit.

Naravno, Dostojevskog, Tolostoja, Kafku, Poa, teško je kupiti, ali još teže je pronaći žitije srpskih svetaca (kao što meni sada treba, pa mi je trebao čitav jdan dan da obiđem Niš i nekako nađem bar da iskopiram (ne daju da se iznese iz biblioteke jer imaju po jedan primerak)). Žao mi je samo što ove najpopularnije izdavačke kuće ne izdaju dela dobrih domaćih autora Andrća, Selimovića, Ćosića, Zmaja, Radičevića, Disa...