понедељак, 24. фебруар 2014.

Igra anđela - Karlos Ruis Safon, citati

 Moj otac nije bio škrtac i uprkos nemaštini u kojoj smo živeli, kad god je mogao, davao mi je sitniš da kupim slatkiše kao ostali klinci iz kraja. On je bio ubeđen da ga trošim na lizalice, čokolade i bonbone, ali ja sam ga čuvao u kutiji za kafu ispod kreveta i, kad bih sakupio četiri - pet reala,
otrčao bih kradomice da kupim knjigu.
 Moje omiljeno mesto u celom gradu bila je knjižara "Sempere i sinovi" u Ulici Santa Ana. To mesto, koje je mirisalo na stari papir i prašinu, bilo je moje svetilište i utočište.....
Kad bi kucnuo čas da krenem odatle, činio bih to vukući noge i dušu, jer, da je od mene zavisilo,
ostao bih da živim tamo.
Kolosalni lavirint mostova, prolaza i polica ispunjenih stotinama hiljada knjiga pravio je džinovski biblioteku nemogućeg izgleda. Klupko tunela protezalo se kroz ogromnu strukturu koja kao da se spiralno pelado velike staklene kupole što je propuštala zastore svetla i pomrčine. Mogao sam da vidim neke usamljene siluete kako koračaju prolazima ili stepeništima ili podrobno pregledaju hodničiće te katedrale sačinjene od knjiga i reči. Nisam mogao da verujem svojim očima, pa sam pogledao Isaka Monfora, zapanjen. Smeškao se kao matori lisac koji je upravo izveo svoj najbolji trik."-
Dobro došao na Groblje zaboravljenih knjiga.

Kako izabrati samo jednu od tolikih knjiga. Ima onih koji vole da knjiga bira njih...sudbina, da tako kažem. Ono što vidite jeste zbir vekova izgubljenih i zaboravljenih knjiga, knjiga koje su bile osuđene da budu uništene i zanavek ućutkane, knjiga koje čuvaju sećanje i dušu vremena i čudesa kojih se niko ne seća. Niko od nas, ni najstariji, ne zna tačno ko je osnovao ovo mesto i kada. Verovatno je staro isto koliko i sam grad i raslo sa njim, u njegovoj senci. Znamo da je zgrada sazidana od ostataka palata, crkava, zatvora i bolnica koje su nekad možda postojale na ovom mestu. Osnovna struktura potiče iz XVIII veka i otad nije prestala da se menja. Pre toga, Groblje zaboravljenih knjiga bilo je skriveno u tunelima ispod srednjovekovnog grada ima ih koji kažu da su u vreme inkvizicije učeni ljudi i oni slobodnog duha sakrivali zabranjene knjige u sarkofage i zakopavali ih u kosturnice, kojih je bilo po celom gradu, da bi ih zaštitili, verujući da bi ih buduće generacije mogle otkopati. sredinom prošlog veka pronađen je dugačak tunel koji vodi od unutrašnjosti lavirinta do podruma jedne stare biblioteke što je sada zatvorena i skrivena u ruinama neke stare sinagoge u delu grada koji se zove Kalj. Kad su padale poslednje zidine grada, došlo je do pomeranja zemljišta i tunel je bio poplavljen podzemnim vodama, koje već vekovima teku ispod današnje Ramble. Sad tuda ne bi moglo da se prođe, ali pretpostavljamo da je taj tunel dugo bio jedan od glavnih načina da se dođe do ovog mesta. Glavnina strukture koju možete videti izgrađena je tokom XIX veka. Nema više od stotinu ljudi u celom gradu koji znaju ovo mesto i nadam se da Sempere nije pogrešio kad vas je uključio u tu skupinu.

Ovo mesto je tajna. Svetilište.
Svaka knjiga, svaki svezak koji vidiš ima dušu.
Dušu onoga koji ju je napisao, i dušu onih koji su je pročitali i živeli i sanjali sa njom.
Svaki put kad neka knjiga promeni vlasnika, svaki put kad neko klizi pogledom po njenim stranicama, njen duh raste i jača. Na ovom mestu, knjige kojih se više niko ne seća, knjige koje su se izgubile u vremenu, žive zauvek. Čekajući da stignu jednog dana u ruke nekog novog čitaoca, nekog novog duha.
Pisac nikada nije osoba od poverenja.
 Osetio sam da mi se grad, nakon mnogih meseci tišine, ponovo obraća i poverava mi svoje tajne.
 Ne verujem ljudima koji misle da imaju mnogo prijatelja.To je znak da ne poznaju ljude.
 I odlučila sam da bih radije da živim život nego da ga opisujem.
Nemojte mi zamer
it.

Нема коментара:

Постави коментар