субота, 18. октобар 2014.

Smrt i njeni hirovi


Saramagova knjiga Smrt i njeni hirovi me je strpljivo čekala godinu dana na polici. Tek sam pre neki dan uzela da je čitam i to ne zato što je meni palo na pamet onako iz čita mira, imam ja veliki broj nepročitanih knjiga na polici, već zato što mi je neko, u kog imam poverenja, preporučio rekavši da je neverovatna.
Knjiga je izdata u Laguni još 2011. Čula sam dosta o njoj, ali ono što mi je većina ljudi reklo jeste da je prilično teška.

Glavni lik ove knjige je smrt i to smrt napisana malim slovima. Saramago na veoma realan način prikazuje državu u kojoj smrt više ne dolazi. Većina ljudi bi verovatno pomislila da je biti besmrtan savršeno, međutim, ako neko ne umre to ne znači da će ostati večno mlad, već da će ostareti i oslabiti do te mere da neće moći sam ništa da obavlja. Ako se neko razboli neće umreti i time prekratiti svoje muke već će se mučiti večno. Visoka je cena besmrtnosti. Ako ljudi ne umiru zemlja će svakako propasti. Neki ljudi se snalaze na taj način što stare i bolesne prevode preko granice gde oni momentalno umiru. Ali ne mogu se svi ljudi prevesti tamo. 
Moglo bi se reći da knjiga sadraži dva dela. U prvom je opisana država u kojoj ne dolazi do smrti i veoma realna slika ljudi iz svih staleža. Drugi deo je veoma neočekivan i dosta se razlikuje od prvog. Sada Saramago prikazuje smrt koja je odlučila da se ponovo vrati i to na taj način što će onom koji treba da umre uručiti ljubičastu kovertu sa upozorenjem da će umreti za nekoliko dana. Međitim, knjiga ne bi bila potpuna da u njoj ne postoji ljubav (mislim da do sada nisam pročitala ni jednu knjigu u kojoj se nije umešala ljubav). Tako je i ljubav uplela svoje prste u sam kraj ove knjige i u potpunosti ga promenila. Ja svakako neću da napišem ništa o tome sem toga da je kraj neočekivan i bila sam veoma zbunjena kada sam zatvorila posednju stranicu ove knjige.
Moram da spomenem i to da je knjiga pisana veoma slobodnim stilom, da pisac ne poštuje čak ni pravopis pa se može dogoditi da se jedna rečenica prostire na više strana, znaci navoda ne postoje, dijalozi nisu posebno označeni. Puna je filozofije i naglih prelaza, pa je bilo trenutaka kada sam se pitala o čemu uopšte on priča. Ali svakako je jedna od boljih knjiga, vredi je pročitati i vredi joj posvetiti veliku pažnju, svaka rečenica je važna i utiče na dalji razvoj radnje.


U ponoć 1. januara, u jednoj neimenovanoj zemlji, na misteriozan način smrt prestaje da posećuje njene stanovnike. Od tog trenutka niko više ne umire i odgovor na ovu neverovatnu pojavu nisu u stanju da daju ni naučni, ni državni, ni crkveni autoriteti. Preko noći propadaju osiguravajuća društva, preti bankrot penzijskog sistema, a i hrišćansko učenje o vaskrsenju ozbiljno je dovedeno u pitanje... Kako obični ljudi doživljavaju smrt u ovim okolnostima, na šta su, uprkos prvobitnom ushićenju, spremni da bi je se ponovo domogli – pripoveda se u ovom romanu baroknog stila i raskošne imaginacije, još jednoj Saramagovoj alegoriji koja dotiče večna pitanja čovekovog postojanja i njegove sudbine.

 Saramago
Kratku biografiju pisca možete pročitati na Laguninom sajtu.

Нема коментара:

Постави коментар