Dobra knjiga, između ostalog, je ona kojoj se vraćaš ponovo.
Ja sam se prošle nedelje vratila Marini. Ona je svakako jedna od najboljih
knjiga koju sam pročitala. Priča, stil, rečenice, opisi, sve je savršeno.
Uzbuđenje i misterija. Mrak i strepnja. Sve to ona sadraži. Ljubav. Tugu.
Gubitak. Mislim da svako treba da je pročita. Može toliko toga da se nauči.
Sad prilažem citate koje sam sama izvukla iz nje, već sam stavljala na blogu citate iz ove knjige, ali sam ih tada bila kopirala sa interneta.
Marina mi jee jednom rekla da se sećamo samo onoga što se
nikad nije dogodilo. Proći će čitava večnostpre nego što shvatim značenje
njenih reči. No, bolje da krenem od početka, koji je u ovom slučaju kraj.
Oskare, ponekad ispričati istinu nije baš dobra ideja.
Nestaju samo oni koji imaju kuda da odu.
To da nisam zano da nam okean vremena pre ili kasnije vrati
sećanja koja samo zakopali u njima.
Svi mi držimo pod knjuč neku tajnu na tavanu duše.
Strpljenje je majka znanja.
Ovde se nalaze uspomene stotina ljud, njihovi životi,
njihova osećanja, njihove nade, njihova odsustva, snovi koje nikada nisu
ostvarili, razočarenja, patnje i neuzvraćene ljubavi koje su otrovale njihove
živote... sve je to ovde zarobljeno zauvek.
Ne može se razumeti ništa o životu sve dok čovek ne razume
smrt.
Ponekad se stvarne priče dešavaju samo u mašti... Sećamo se
samo onoga što se nikad nije dogodilo.
Vreme radi sa telom ono što glupost radi sa dušom.
Istina se ne nalazi, istina pronalazi čoveka.
Priroda je kao dete koja se igra našim životima. Kada se
umori od svojih polomljenih igračaka, napušta ih i zamenjuje drugima. Naša je
odgovornost da pokpimo delove i da ih rekonstruišemo.
Onaj ko ne zna kuda ide nikuda i ne stiže.
Mladost je kao hitovita devojak. Ne umemo da je razumemo i
cenimo sve dok ne ode sa drugim da se više nikad ne vrati.
Te noći Mijal mi je ispričao da on veruje da nam život, svakom od nas, daje retle
trenutke čiste sreće. Ponekad su to samo dani ili nedelje. Ponekad godine. Sve
zavisi od naše sudbine. Sećanje na te trenutke prati nas zauvek i pretvara se u
zemlju pamćenja u koju pokušavamo da se vratimo tokom našeg života, ne
uspevajući.
Previše toga je ispričano i sve same laži. Kad bi ljudi
promislili o četvrom delu onoga što izgovore, ovaj svet bi bio raj.
