Скоро сам писала о књизи Сувоборска битка, која предходи
овој. Мислим да сам тај пост написала превише брзо и са веома мало детаља јер
сам хтела да обухватим и још нека друга Ћосићева дела, али не мари, сада ћу то
свакако исправити.
Ово је трећа књига из периода Првог светског рата и мени
најдража.
Као и у предходне две Добрица нам приказује живот великог
броја људи и њихове муке и патње за време рата. Овога пута готово сва радња
смештена је у Ваљевској болници. Болница је препуна рањеника, без особља и
најосновнијих ствари. Почиње да се шири епидемија тифуса. Овај део је
насуровији, са највише патње и реалности. Кроз читаво дело се протежу само смрт
и пакао. Ипак, ту је и помало хумора, да некако расветли оне слике страве и
ужаса. Много је јача и снажнија од предходне две, са много више описа и са
много више ликова и дешавања.
У овом делу пратимо судбину Гаврила Станковића, мајора који
је рањен у ногу и који је сада дотеран у болницу са гангреном, његово
размишљање о томе да ли да прихвати да му амплутирају ногу или не. Ту је и
Богдан који је и рањен и још добија тифус. Милена, Вукашинова ћерка је
болничарка, кроз њу видимо све болничарке које су помагале рањеницима у рату.
Милоју Дачићу је амплутирана рука и у његовој глави су размишљања о томе како
ће сада кад се врати су село. Ту је и Тола Дачић са својим мудролијама, и овде
се мота по болници трагајући за синове и покушавајућу да помогне. У болницу
долази нови управник Михаило Радић, док стари Паун Алексић одлази. Суровост
блонице најбоље видимо кроз Михаила, а то колико људи могу да буду себични чак
и у оваквој ситуацији видимо код Пауна. Болници се придружује и Миленина мајка
Олга Катић, као и историјска личност, чувена сликарка Надежда Петровић. Просто
морам да споменем да сам очекивала много више када је упитању приказ њене
личности.
Овде се Добрица много више усредсређује на психу својих
ликова, на њихову душевну патњу и бол.
Мислим да се ово дело може читати независно од предходне две
књиге. Заиста једно одлично дело, само треба стрепљења и јак стомак при читању.
За сада са овом књигом завршавам са Добрициним
радом, кући ме чека и последњи део као и Деобе, али то ћу читати касније.
