Te
večeri, niko ga nije sprečio da ode, niti se iko oprostio od njega.
Pošao je, još jedan među nevidljivima, prema ulicama Barselone koja je
mirisala na elektricitet. U daljini je video tornjeve ''Sagrade
famijije'' nasukane u prekrivaču crvenih oblaka koji su pretili
biblijskim potopom i nastavio da hoda. Koraci su ga odveli do autobuske
stanice u Ulici Trafalgar. U džepovima kaputa koji mu je poklonio
Armando pronašao je novac. Kupio je kartu s najdužom vožnjom koju je
našao i proveo noć u autobusu na pustim putevima pod kišom. Sledećeg
dana je učinio isto i tako je, posle nekoliko dana putovanja vozom,
peške i autobusom, u ponoć stigao tamo gde ulice nisu imale ime ni kuće
broj i gde ga ništa i niko nisu podsećali ni na šta.
Imao je stotinu zanimanja i nijednog
prijatelja. Zarađivao je pare koje je trošio. Čiato je knjige o svetu u
koje više nije verovao. Počinjao je da piše pisma koja nikad nije znao
da završi. Živeo je protiv sećanja i griže savesti. Više nego jednom
ispeo se na most ili ivicu provalije i mirno gledao u ambis. U
poslednjem trenutku uvek mu se vraćalo sećanje na ono obećanje i pogled
Zatočenika Nebesa.
.'' Šta mislite, Danijele zašto vam otac nikada nije pričao o ratu? Možda mislite da on nema pojma šta se desilo?''
''Ako zna, zašto je ćutao? Zašto ništa nije uradio?''
''Zbog vas, Danijele.Zbog vas. Vaš otac, kao i mnogi kojima je zapalo da
žive tih godina, progutao je sve i zaćutao. Izašli su im na nos. I
jedna i druga strana i boja. Srećete se sa njima svakoga dana na ulici, a
ne vidite ih. Živi su istrulili s tim bolom u sebi da biste vi i drugi
mogli da živite. Da se niste usudili da osuđujete svog oca. Nemate
prava''
Dobar lažov zna da je najdelotvornija laž uvek istina iz koje je izvađen ključni deo.
Sreća ne dolazi u kućne posete, već treba otići po nju.
Od sebe se ne može pobeći.
Lud je onaj ko sebe smatra različitim i veruje da su nedotupavci drugačiji od njega.
Ima vremena i mesta u kojima je časnije ne biti niko nego biti neko.
