Nema mrtvih jezika, samo uspavanih mozgova.
Običaj je da, kad
neko prvi put poseti ovo mesto, mora da izabere jednu knjigu, onu koja
mu se najviše svidi, i usvoji je, starajući se da nikad ne nestane, da
zauvek ostane živa. To je jedno veoma važno obećanje. Za ceo život....
Tokom skoro pola sata šetao sam se po zavojima tog lavirinta, koji je
mirisao na stari papir, na prašinu i na magiju. Pustih da mi ruka
prelazi po avenijama izloženih rikni, iskušavajući moj izbor. Pažljivo
sam posmatrao , među naslovima izbledelim od vremena, reči na jezicima
koje sam prepoznavao i desetinama drugih koje nisam bio u stanju da
identifikujem. Prođoh kroz hodnike i spiralne galerije nastanjene
stotinama, hiljadama svezaka, koji su činilo se, znali više o meni nego
ja o njima. Nedugo zatim, pade mi na pamet da se iza korica svake od
ovih knjiga otvara jedan beskrajni univerzum za istraživanje, i da,
izvan ovih zidova, svet pušta da život prolazi u popodnevima fudbala i
radijskih serija, zadovoljan time što vidi do mesta na kom mu je pupak i
malo dalje. Možda beše ta misao, slučajnost ili njena dična rođaka
sudbina, ali tog sam istog časa znao da sam već uzabrao knjigu koju ću
usvojiti. Ili bih možda morao da kažem: knjigu koja će usvojiti mene.
Pomaljala se stidljivo na kraju jedne police, ukoričena u kožu boje
vina, šapćući svoj naslov zlatnim slovima što su plamtela na svetlu koje
je vrh cedio iz visina. Približih joj se i pomilovah reči jagodicama
prstiju, čitajući u tišini:
Senka vetra - Hulijan Karaš
Senka vetra - Hulijan Karaš
Nikad nisam čuo da se pominje taj naslov ili njegov pisac, ali nije mi
bilo važno. Odluka je bila doneta. Obostrano. Uzeh knjigu s najvećom
brižljivošću i prelistah je, pustivši da joj stranice lepršaju.
Oslobođena iz svoje ćelije na polici, knjiga izdahnu oblak zlatnog
praha. Zadovoljan izborom, ponovih put po lavirintu noseći svoju knjigu
pod rukom s osmehom utisnutim u usne. Možda me je opčinjavajuća
atmosfera onog mesta i mola da me očara, ali bio sam siguran da je ona
knjiga bila tamo, i da me je čekala godinama, verovatno od pre negoli
sam se rodio.
Ima talenta, ali nedostaje mu usmerenje u životu, i malo bezobrazluka, to je ono što pravi karijeru.
U ovom svetu vrhovni autoritet jeste predrasuda.
Reči kojima se otruje dečje srce, iz zlobe ili neznanja, urežu se u pamćenje i pre ili kasnije sprže mu dušu.
Hulijan je živeo u svojim knjigama. Ono telo koje je
završilo u mrtvačnici bilo je samo jedan deo njega. Njegova duša nalazi
se u njegovim pričama. Jednom prilikom pitala sam ga u kome nalazi
inspiraciju za svoje likove, i on mi je odgovorio da je ne nalazi ni u
kome. Rekao je da su svi njegovi likovi, on sam.
Znate li čega se najviše sećam", - upita Fermin.
- „Njenog mirisa. Uvek je mirisala na čisto, na kolačiće. Svejedno da li je radila ceo dan u polju ili nosila iste rite cele nedelje. Uvek je mirisala na sve ono što je dobro na ovome svetu.
- „Njenog mirisa. Uvek je mirisala na čisto, na kolačiće. Svejedno da li je radila ceo dan u polju ili nosila iste rite cele nedelje. Uvek je mirisala na sve ono što je dobro na ovome svetu.
Budale pričaju, kukavice ćute, mudri slušaju.
Ništa ne okrepljuje zaborav kao rat, Danijele. Svi ućutimo, i trude se
da nas ubede da je ono što smo videli, ono što smo uradili, ono što smo
naučili o sebi samima i drugima, iluzija, prolazna noćna mora. Ratovi
nemaju pamćenje i niko se ne usuđuje da ih razume dok god ima glasova
koji bi ispričali šta se desilo, dok ne postanu neprepoznatljivi, pa se
vrate, s dugim likom i drugim imenom, da prožderu ono što su ostavili za
sobom.
Tih sam dana naučila da ništa nije tako zastrašujuće
kao heroj koji živi da bi o tome pričao, da bi govorio o onome o čemu
oni koj su pali pored njega nikad neće moći da pričaju.
Knjižara daje dovoljno za život bez luksuza, ali ne
mogu ni da zamislim da radim nešto drugo. Prodajemo sve manje i manje
knjiga iz godine u godinu. Ja sam optimista i kažem sebi da sve što
raste, kasnije i opadne, a da ono što opada jednog dana mora da poraste.
Bea kaže da umetnost čitanja odumire veoma polako, da je to intimni
ritual, da je knjiga ogledalo i da u njoj možemo da pronađemo samo ono
što već nosimo u sebi, da u čitanje unosimo mozak i dušu, a da su ta
dobra svakim danom sve ređa. Svakog meseca dobijamo ponude za otkup
knjižare i njeno pretvaranje u prodavnicu televizora, pozamanterije ili
espadrila. Neće nas izvući odavde, osim s nogama napred.
Dok radi čovek ne gleda život u oči.
Ljudi koji nemaju sopstveni život uvek se mešaju u tuđi.
Knjige su ogledalo, u njima vidiš samo ono što nosiš u sebi.