Marina - Karlos Ruis Safon, citati

Previše tooga je ispričano i sve same laži. Kad bi ljudi promislili o četvrtom delu onoga što iygovore, ovaj svet bi bio raj.

Onaj ko ne zna kuda ide nikuda i ne stigne.

Vreme radi sa telom ono što glupost radi sa dušom.

Istina se ne nalazi. Istina pronalazi čoveka.

Put do pakla nekada je popločan dobrim namerama.

Mladost je kao hirovita devojka. Ne umemo da je razumemo i cenimo sve dok ne ode sa drugim da se više nikad ne vrati.

Kada je zašao u Gotsku četvrt, pošao sam za njim. Ubrzo, njegova silueta se izgubila ispod mostova pruženih između palata.
Nemogući lukovi pravili su senke koje su igrale po zidinama.
Stigli smo u začaranu Barselonu, lavirint duhova , u kom ulice nose legendarna imena,
a vilenjaci hodaju iza nas.

Te noći Mihail mi je ispričao da on veruje da nam život, svakom od nas, daje retke trenutke čiste sreće. Ponekad su to samo dani ili nedelje. Ponekad godine. Sve zavisi od naše sudbine. Sećanje na te trenutke prati nas zauvek i pretvara se u zemlju pamćenja u koju pokušavamo da se vratimo u toku našeg života, ne uspevajući. Za mene će ti trenuci zauvek ostati zakopani u toj prvoj noći u kojoj smo šetali gradom.

Pamtim njegove savete i njegove reči, čuvam ih pod ključem u sanduku mog sećanja, uveren da će  mi jednog dana poslužiti da odgovorim na sopstvene strahove i nedoumice.

Godinama sam bežao ne znajući od čega.
Verovao sam da će se trčim li brže od horizonta, senke prošlosti skloniti s mog puta.
Verovao sam da će se, udaljim li se dovoljno, glasovi u mojoj glavi ućutati zauvek.

 Lokalno predanje kazivalo je o pravom pravcatom gradu tame ispod ulica Praga, u kom su hiljade obespravljenih provodile svoj život ne videći nikad belog dana. Bogomoljci, bolesni, siročad i begunci. Među njima je zaživeo kult jedne zagonetne osobe koju su zvali Princom Ubogih. Govorilo se da nema godine, da mu je lice anđeosko, a pogled vatren.  Da je živeo prekriven plaštom od crnih leptira i da je primao u svoje kraljevstvo one kojima je okrutan svet oduzeo priliku da prežive na površini. Tražeći taj svet senki, devojka je ušla u podzemlje da bi preživela. Ubrzo je otkrila da je predanje tačno. Ljudi su u tunelima živeli u tami i imali svoj sopstveni svet, sopstvene zakone i sopstvenog Boga - Princa Ubogih. Niko ga nikada nije video, ali svi su verovali u njega i prinosili mu darove. Svi su žigosali telo znakom crnog leptira. Proročanstvo je predskazalo da će jednog dana Princ Ubogih poslati mesiju, da će ovaj doći u tunele i dati svoj život da iskupi iz patnji njegove stanovnike. Taj će pak mesija umreti od sopstvene ruke.