Dok sam išla u osnovnu školu polako se rađala moja ljubav
prema čitanju knjiga, a u to vreme sam znala ponekad I da kupim neki od
časopisa koji su tada bili popularni Bravo, Ok (danas je to HEj), Top Girl... Tu
su bile I strane koje su bile posvećene knjigama koje se tek izašle, sećam se
da sam tu I videla knjigu Samo da smo zajedno i tako jako sam htela da je
pročitam. Čak sam seckala i te preporuke i lepila ih u svom dnevniku.
Uskrs sam provela u Nišu, te su moji došli da me posete. Sa
mamom sam šetala po Tvrđavi i svaratile smo do Gradske bašte ili Letnje, nisam
baš sigurna kako se zove. Tamo u sredini postoji letnjikovac sa četiri police
pune knjiga. Nisam baš sigurna da li te knjige smeju da se iznesu odatle kao
što je bio slučaj sa onim Bankomatom u Narodnoj biblioteci. To su uglavnom
komunističke knjige, knjige o Titu, romani o Drugom svetskom ratu domaćih
autora, o partizanima, stare lektire, dečje knjige, knjige kojima nedostaje deo
(npr. Braća Karamazovi samo druga knjiga, ili Tihi Don samo treća). Sve u svemu, našla sam među tim
knjigama i ovu i nisam mogla da se suzdržim a da je ne uzmem. Niko mi ništa
nije reko od ljudi i čuvara, a nisam ni smela da pitam, ako već ne smem da je
iznesem, očekivala sam da će me neko upozoriti, ali nije. I tako sam ja došla
do knjige koju sam kako dete tako jako želela. Mislim da još uvek nisam toliko
matora da čitam ovakve knjige, svakako se opustim i vratim u svoje detinjstvo,
setim se problema koji su tada delovali kao da su ogromni, a danas izgledaju
tako smešno.
I posle ovog ogromnog uvoda, da kažem par reči i o knjizi.
Knjigu Samo da smo zajedno napisala je američka književnica
Džudi Blum koja je inače pozanata po pisanju knjiga za mlade. Radnju pratimo iz
ugla glavne junakinj Stefani. Ona se upravo preslelila sa majkom i mlađim
bratom Brusom u novi kraj, bliže svojoj najboljoj drugarici Rejčel. Pre polaska
u školu upoznaje još jednu pomalo neobičnu devojčicu po imenu Alison koja se
takođe doselila u toj ulici. I sada ta Alison unosi malo pometnje u dugogodišnje
prijateljstvo između Stefani i Rejčel. Moram spomenuti i to da se Stefani
suočava i sa još nekim problemima. Iznenada otkriva da se njeni roditelji
razvode, sa druge strane Rejčel je veoma uspešna u svemu što radi, da li će
Stefani ipak osetiti ljubomoru prema svojoj najbolj drugarici zbog tolikih
uspeha? Da li tri devojčice mogu da budu najbolje drugarice ili je troje gužva?
I da, treba znati i to da je knjiga napisana još davne 1987. što znači da je
radnja smeštena u to doba, ali ne želim da to vas koji ste možda poželeli da
pročitate ovu knjigu odvrati od čitanje, jer sem toga što se ovde ne pojavljuje
savremene tehnologija kao što su pametni telefoni, laptopovi, društvene mreže,
već drugarice koriste fiksni telefon da bi razgovarale i kada se nađu da bi se
družile razgovaraju i ne bulje u svoje telefone, ništa ne ukazuje na to, jer su
problemi o kojim književnica piše vanvremenski i postoje i danas među
drugaricama.
Stil je lagan jer knjiga je i pisana za devojčice od 12 do
14 godina. Rečenice su kratke, jasne, jednostavne. Radnja teče brzo i sve je
vrlo jasno i motivisano. Toplo preporučujem knjigu svim devojlicama, a i onim
malo starijim, koje žele da se vrate u školske dane na jedno popodne. Meni je
zaista trebala jedna ovakva knjiga da se opustim psole svih onih silnih knjiga
koje čitam na fakultetu.
Izadavač: Laguna;
Naslov originala: Just As Long As We're Together;
Godina izdanja: 1987, kod nas 2009;
Žanr: Knjiga za mlade, komedija;
Broj strana: 222;
Mesto radnje: Amerika, okolina Njujorka;
Godina radnje: 1987;
Ocena (od 1 do 5): devojlica u meni daje visku četvorku.
