Za Svetlanu Aleksijevič sam čula onog trenutka kada je 2015.
dobila Nobelovu nagradu. Za knjigu Rat nema žensko lice sam se odmah i
zainteresovala i poželela da je pročitam i kupim jer mnogo volim da čitam o
ratu, a još više me privukla činjenica da je knjiga dobila tako veliku nagradu.
Još više sam se zainteresovala za ovu autorku ong trenutka kada je izašao roman
Černobiljska molitva jer me i ta tema veoma zanim, međutim one nikako nisu došle
ni na red za kupovinu, ni na red za čitanje, tačnije u Nardonu biblioteku u
Nišu nisu imali ni jednu njenu knjigu. Pošto se konačno završio ispitni rok
htela sam da se odmorim uz nekoliko dobrih knjiga. Već sam odavno isplanirala
da se nagradim novom i poslednjom Safonovom knjigom i kompletiram taj serijal,
koja nije nimalo jeftina, tako da od kupovini drugih knjiga nije bilo ni
govora. Međutim, obradovala sam se kada sam videla da su u biblioteku dobili
dve knjige Svetlane Aleksijevič.
Svetlana Aleksijevič je beloruska književnica rođena 1948.
Napisala je pet knjiga dokumentarne proze gde pre svega piše o ratu i
katastrofama. Za svoj rad je 2015. dobila Nobelovu nagradu. Ona je stvorila
posebnu književnu vrstu ,,roman glasova''. Stalno poštujući estetiku
dokumentarne proze koristeći ispovesti ljudi koji su zaista prošli kroz
događaje o kojima piše. Prva knjiga koja
je objavila kod nas je Rat nema žensko lice koji je kod nas prevela i izdala
izdavačka kuća Čarona knjiga, dok je Laguna prevela i izdala knjige
Černobiljska molitva i Poslednji svedoci.
Rat nema žensko lice
Knjiga govori o ženama, pre svega devojkama u Drugim
svetskom ratu I to onim koje su se borile na stranu Sovjetskog Saveza. Napisana
je na veoma neobičan način. Svetlana nas na samom početku upoznaje sa svojom
idejom. Naime, ona je obišla mnoge preživele žene I zabeležila njihove priče o
ratu. Kako ona naglašava , ne piše o ratu već o ljudima u ratu. Ovde nema
likova, nema radnje, ona samo iznosi njihove priče, sudbine, događaje. Nisu to
samo nabacane priče bez ikakvog reda, već je sve lepo organizovano. Jedno
poglavlje posvećuje pričama o tome kako su se odlučile da se bore, drugo
medicinskim sestrama, u sledećem o njihovim prvim ubistvima, kako su se osećale
kada su ubile prvog Nemca, tu je I poglavlje posvećeno ljubavnim pričama,
kuvaricama, snajperistkinjama.
Knjiga ne mora da se čita od početka ka kraju, jednostavno
može da se pročita bilo koja priča jer one nisu međusobno povezane. Stil je
lagan, pitak, čitljiv. Kada sam počela da čitam pomislila sam kako iznosi mnoge
okrutne I jezive detalje, ali kako sam zalazila dublje teko se ta jeza gubila.
Neke priče su veoma kratke I bez nekog velikog smisla, neke su na više strana
sa više detalja, neke su previše mučne I jezive I nikako nisu za one koji imaju
slab želudac.
Moram priznati da sam očekivala više, sve vreme kao da mi je
nedostajalo više uzbuđenja. Ipak, ovo je dokumentarna ptoza, zasnovana na
istinitim pričama I nema junake I događaje koji bi se provlačili kroz čitavo
delo I za koje bi se čitalac vezao.
Izdavač: Čarobna knjiga;
Godina izdanja: 2016;
Naslov originala: У войны не женское лицо;
Broj strana: 320;
Ocena (od 1 do 5): 3.
Citati:
Rat je isuviše intimno preživljavanje. I tako beskrajno, kao
I čovekov život.
Čovek je veći od rata. Pamtim upravo ono gde je veći. Njime
rukovodi nešto što je jače od istorije. Ja treba da gledam šire – da pišem
istinu o životu I smrti uopšte, ne samo istinu o ratu. Treba da postavim
pitanje Dostojevskog koliko je ljudskog u čoveku, I kako tog čoveka u seni
zaštititi? Ne sumnjivo je da je zlo sablažnjivo. Ono je veštije od dobra.
Primamljivije. Što dublje ponirem u
beskrajni svet rata, sve ostalo postaje bezbojno, poštaje običnije od običnog.
Grandiozan I pohlepan svet. Sada razumem usamljenost čoveka koji se vratio
odande. Kao sa druge planete, ili sa onog sveta. U njemu je znanje koje drugi
nemaju, I mogu dag a steknu samo tamo, u blizini smrti. Kad on pokušava da
nešto pročota u reči ima osećaj katastrofe. Čovek zanemi. On želi da ispriča,
ostali bi hteli da razumeju, ali svi su nemoćni.
Černobiljska molitva
Verujem da ste svi čuli za Černobiljsku katastrofu, ali za
one koji ne znaju šta se tačno desilo ja ću ovde napisati par rečenica.
Černobiljska katastrofa je najveća nuklearna nesreća u istoriji koja se
dogodila 26. aprila 1986. u nuklearnoj elektrani Lenjin u blizini grada Pripjat
u Ukrajini. Elektrana se sastojala od četiri reaktora, izgradnja je počela
1970. a u celosti je završena 1983. Posle katastrofe neki reaktori su nastavili
sa radom, ali je zatvorena 2000. Iako se elektrana nalazi u Ukrajnu, ona je na
smoj granici sa Belorusijom, tako da je najviše posledica pretrpela upravo
Belorusija. Zračenje koje je prouzrokovala katastrofa osetio je gotovo čitav
svet, naravno u mnogo manjim količinama u odnosu na Belorusiju i Ukrajnu. Grad
Pripjat je evakuisan, u krugo od 30 km zabranjen je pristup zbog velikog
zračenja.
Što se tiče samog dela već sam se na prvoj strani naježila
kada sam pročitala citat kojim književnica započinje ovo delo:
Mi smo vazduh, mi nismo zemlja...
Zatim iznosi istorijske beleške, tekstove iz novina i
upoznaje nas sa onim šta se dogodilo i
koje su posledice toga. Nastavak je gotovo identičan kao kod predhodne knjige.
Ponovo iznosi priče preživelih. Piše o ženama vatrogasaca koji su se prvi
suočili sa zračenjem I šta je bilo sa njima posle toga, o deci, o roditeljima,
o onima koji su odbili da se isele I onima koji su se vratili u svoje domove.
Opet je sve veoma precizno raspoređeno, ali I sve može da se čita preko reda.
Priča koja je na mene ostavila najači utisak je jedna od
prvih koju priča žena vatrogasca koji je učestvovao u gašenju požara, o tome
kako se njegovo telo raspadalo, kako je ono odbijala da ga ostavi samog u
bolnicu, kako je on preneo zračenje na bebu koju je ona noslia u stomaku.
Godina izdanja: 2016;
Naslov originala: ;
Broj strana: 344;
Ocena (od 1 do 5): 4.
