Ljubav na prvo čitanje: Sitnice u knjigama

Sinoć sam počela da čitam knjigu Vilet i kada sam je konačno otvorila i osetila onaj stari debeli papir pod prstima i prašnjav miris koji potiče još iz 1973. počela sam da osećam neku spokojnost, nešto što me je nateralo da još više uživam u čitanju. Vidim da svako poglavlje ima naslov što me još više oduševilo.

Zato sam i odlučila da napišem ovaj post o sitnicama koje idu uz knjigu i koje mogu, ali i ne moraju da utiču na doživljaj pri čitanju.

Izdavač?

MIslim da se kod nas retko dešava da dva različita izdavača izdaju jednu istu knjigu, sem ako su u pitanju klasici. Ja nikada nism bila stroga kada je reč o tome, prosto umem da pogledam cenu, pa da uzmem jeftinije. Kada sam kupovala Velikog Gedsbija uzela sam Laguninu knjigu zato što je bila jeftinija od Vulkanove. Ona starija izdanja su verovatno kvalitetnija u svakom smislu, ali ih je teško naći, jedino negde gde se prodaju polovne knjige ili pak ako su ih kupili roditelji ili bake i deke. Ja uglavnom imam novije knjige jer moji nikad nisu čitala. Međutim, ono što je meni veoma drago da posedujeme jesu knjige sestre Bronte i to, na moju neopisivo veliku žalost, samo tri od pet koliko ih je bilo u kolekciji. Ja sam ih ukrala od mog dečka jer on ima dosta starih knjiga koje niko nikad nije otvorio, a sa druge strane neće da mi ih da jer... ma ne razumem ga nikako. Nema veze... Dakle, imam tri, dve su izgubljene ko zna gde ili su njegovi jednostavno založili šporet sa njima.

Skrenuh ja sa teme i raspisah se. Sve u svemu, volim stara izdanja, stare knjige, osećaj je lepiši kada se čita iz njih.

Naslovna strana?

Nekad su knjige imale ispisan samo naslov na korici sad su tu raznoraze slike, ukrasi, fontovi... Ja stalno spominjem da sam samo jednom birala knjigu po naslovnoj strani (O ludilu i lekovima, samo zbog Venecije), ali gotovo da nikad ne biram po tome. Može ona da me privuče i da ja pogledam knjigu, ali ako shvatim da mi se ta knjiga neće dopasti zbog njenog sadražaja ma i da je poslednja na svetu neću da je kupim zbog slike na naslovnoj strane. Ono što mi se ne sviđa je to što neki izdavači (Vulkan) stavljaju na naslovnoj slike iz filma, da stvar bude još gora, ono znaju i da promaše. Tako knjiga Gijoma Musoa Kako bih bez tebe na korici ima glumce iz filma Vremeplovčeva žena, da stvar bude još zanimljivija, knjigu Vremeplovčevu ženu je izdala Laguna.

Naslovna strana Musove knjige. (Vulkan)

Plakat za film Vremeplovčeva žena.

Naslovna strana Vremeplovčeve žene (Laguna)

I toliko o našim izdavačima i naslovnim stranama, ko zna koliko ovakvih greškica ima, ova mi je zapala za oko i nimalo mi se ne dopada. Lepo je videti lepu naslovnu stranu, ali to ne treba da sudi o knjizi.. Ipak ne volim kada se na naslovnoj nađu neki ljudi.

Font?

Obično i ne obratim pažnju kada je reč o fontu, ali mi se do sada najviše dopao font u Autobiografiji Džeka Trboseka. Izgleda kao da je kucan na mašini za kucanje. Volim kada se kroz knjigu protežu više fonta, kada je rednja prikazana iz više ugla pa svaki ugao ima svoj font.

Autobiografija Džeka Trboseka (Laguna)

Naslov poglavlja ili broj?

Neki pisci označavaju svoja poglavlja samo brojem.

1.Aleksandra Poter - Ko je ta devojka (Vulkan)

2. Trejsi Ševalije - Plameni sjaj (Laguna)

Neki pak daju imena poglavlju i meni se više sviđa ova druga opcija jer upravo ta jedna reč ume da zagolica maštu i uputi me o čemu će biti reč u poglavlju.

Orhanovo nasleđe - Alin Ohanesjan (Laguna)

U nekim knjigama poglavlja nisu označena ni na koji način (Neizbrisivo sećanje - Elen Gremijon), međutim postoje i one koje nemaju ni poglavlja (U senci moga brata - Uve Tim).

Ono što posebno volim je i kada su poglavlja označena godinom ili datumom. Neki pisci idu toliko detaljno da napišu i vreme odigravanja radnje.

Citati?

E ovo je nešto što mi posebno privlači pažnju. Kada knjiga na početku poglavlja ima neki citat. Većina knjiga zapravo i počinje nekim citatom, nekog velikog pisca ili neke druge ličnosti koja je znala da kaže po koju pametnu.