Тврђава је сваки човјек, свака заједница, свака држава, свак
идеологија...
Постоје књиге које се читају брзо, лагано, за пар сати, за
пар дана. Постоје и оне које се читају дуго, месец дана па и диже. Не зато што
је њихов стил неразговетан, већ зато што имају тежину и вредност и заслужују да
се свакој страници посвети пажња, да не остане ни једно нејасно место или
реченица.
Дервиш и смрт сам читала веома дуго, трудила сам се да све
разумем, али за овако великог писаца потребно је мало више читалачког искуства.
Пре двадесетак дана узела сам у руке ову дивну књигу и одлучила да јој посветим
пажњу коју заслужује. Читала сам сваког дана по једно поглавље. Ово је књига
којој се поново треба вратити, када стекнем још више и читалачког и животног
искуства. Једноставно, оне књиге које су вредне су скоро увек написане на тај
начин да се другачије схвате са сваким следећим читањем. Трудила сам се и да
запишем цитате, све... то је просто немогуће. У
овој књизи је свака реченица вредна и значајна, свака друга поучна.
Роман је објављен 1870.
''Из тог чуда што се зове рат, запамтио сам безброј ситница
и само два догађаја, и причам о њима не зато што су тежи од осталих већ што их
нико не заборавља.''
Главни јунак овог романа је Ахмет Шабо, младић који се
недавно вратио из рата и затекао само остатке свог дома и вест да су му сви
помрели од болести. Среће своју комшиницу Тијану и заљубљује се у њу. Иако
различите вере они се венчавају и живе веома скромно једва сакупљајући крај с
крајем. Фасцинантна је љубав коју осећа према њој, посебно су лепи и дирљиви
описи када описује њену лепоту и оно што осећа према њој. Добија посао код Муле
Ибрахиа кога је спасио у рату. Важан део романа је када Ахмет одлази невољно са
Ибрахимом у село на вечеру код неких угледних сељака. Тамо га наговарају да
каже оно што мисли – истину. Када излази из куће бива претучен и понижен.
Проналази га Махмут Нератљак и води Тијани. Ибрахим га отпушта са посла а затим
Ахмет узалуд покушава да нађе нови. Међутим, Тијана добија посао. О садражају
не бих више ништа писала. Просто онај ко чита треба сам да разуме и ужива у
неизвесности. У књизи се стално нешто дешава, има пуно ликова, још више
догађаја и сви се надовезују један на
други.
Што се тиче стила нема тих рече којим бих га описала, свако
ко је прочитао бар део неког Селимовићевог дела зна да је свака његова реченица
на месту, да има смисла. Има пуно ликова, али је сваки битан на неки начин, па
макар се појавио само у једној сцени. Књига је веома снажна као и сви ликови у
њој, заслужује пуну пажњу. Мислим да је потребно и читалачко и животно искуство
да би се сваки део разумео, а ја немам ни једно ни друго.
Радња романа је
смештена у муслиманској средини 17.века, али то није од велике важности јер
роман потпуно реално осликава и данашње време и друштво. Није важно ни место
јер се ово може догодити било кад, било где и било коме. Главни јунак и
приповедач није идеалн и може да буде ко.
Свако ко чита ово дело може да се бар у једном тренутку поистовети са
Ахметом.
Као што сам већ споменула, књига је пуна лепих реченица,
буквално бих морала да препишем целу књигу када бих хтела да поделим све овде,
зато ћу записати оне најдраже (а кад ме заболи рука од писања и куцања,
једноставно ћу поставити слике J
).
Оно што није записано не постоји.
Кад не би било рата поклали бисмо се међусобно.
Тајна се дуже памти од јасне истине.
Искуство ме је научило да оно што се не може објаснити
самоме себи треба говорити другима.
Ништа друго ме се није тицало, чак ни могући сутрашњи бол.
Нико ме никад није позвао, ништа ми није нудио, нити сам ја тражио. И никоме
ништа нисам замјерио. Могао сам људима изгледати чудно, као да сам изгубио
разум. Нисам имао запослења, нити сам имао куће, нити сам имао нешто, а било ми
је свеједно.
Нисмо се договорили, а сута увече смо се опет нашли на
огради између двеју башти. И треће вече, и четврто, и љето се охладило, ми смо
се крили мраком, не желећи да нико сазна колико смо потребни један другоме. А
сви су знали.
Ни хаљину не ваља крпити, а камо ли љубав.
-
Зар лукавство може заменити знање?
-
Искусан човјек би упитао: зар знање може зар
знање може замјенити лукавство.
-
Лукавство је непоштење.
-
Није увјек непоштење. Зато што је
неопходно. Као капут зими. Неко то зове
мудрошћу.
-
Шта би прво саветовао човјеку коме желиш добро?
-
Да се својим мишљењем не издваја међу људима са
којим живи. Зато што ће се онемогућити пре него што учини.
Нико ником не може натоварити толико мука на врат колико
човјек сам себи.
Хиљаду нечијих срећних часака биће као овај, али овај никад више.
Хиљаду туђих љубави биће као ова, али ова никад више. Никад: једина коначност.
Први пут знам шта је срећа, осећам је, видим, миришем.
Никад човек не може тако упропастити живот као кад жели да
га поправи, а не зна ни зашто ни како да га поправи, нити зна је л то
поправљање или кварење, поготово ако изгуби свој мир.
-
Глупости! Што има више светих склоности иза
којих се људи крију, све је више простора за људско зло. Човјек увек измисли
разлог изван себе да би се ослободи одговорности и кривице. То је подстицај за
заједничку неодговорност.
-
Хоћеш да кажеш да свако одређује шта је добро
шта је зло?
-
Свакако! И ниједно зло не може постати добро
зато што га прихвата већина.
-
Да ли је одбрана зло? Одбрана вјере, напримјер?
-
Одбрана је често напад.
Све ће проћи, господине, - говорио је тихо Ибрахим Поро. –
Али каква је то утјеха? Проћи ће и радост, проћи ће и љубав, проћи ће и живот.
Зар је нада у томе да све прође? Па ипак, проћи ће и ово, господине, и овај
срам, и ова запрепаштеност, и ове муке због којих бих пристао да умрем без
уздаха.
У рату, или великим несрећама, човјек учини и добро и зло,
подједнако, једно иза другог. Зато што је несигуран. А у миру све пролази,
мисли само на себе.
Је л та мудрост, да не очекујемо много ни од себе ни од
других? Је л то губитак или добитак, ако сазнамо праву мјеру, своју и туђу?
Губитак је што је то мјера ситна, а добитак што не тражимо више.
-
Рјечи су ваздух, какву штету могу нанјети?
-
Рјечи су отров, од њих почиње свако зло.
Некад сам, у љутњи, пријетио мржњом, а некад је осјећао.
Рођен сам, изгледа, за ситне ствари, као и већина људи, и
није ми жао што је тако.
Поштен сам колико могу, никоме не желим сувише зла, хтео бих
да људе више волим него што их жалим, молим се својој срећи да мимо мене прође
оно што ме се не тиче.
А оно што се дјеси не може се спријечити. Кад би све људе
стрпали у затвор, не би било злочина. Али ни живота. Мрзим злочин али више
волим живот и са злочином него опште гробље.
Нико не пита шта си мислио, већ што си учинио. Мисао је само
твоја, чин свачија.
Рат је сурова али поштена борба, као међу животињама. Живот
у миру је сурова борба, али непоштен, као међу људима.
-
Народ је пуст број, расута снага. Нема једног
циља, ништа му није заједничко, осим непосредне користи и страха. Издјељени
смо. Село селу неће помоћи ако наиће опасност. Свако се нада да ће њега
мимоићи.
-
Народ је расута снага само ако не види
заједнички циљ на тајну корист по себи. Ако сазна, ако се увјери, може све. Али
прво треба отјерати оне који владају.
Одакле му та твра вјера, коју одбија свака вјероватност?
Толики су се надали, а нису дочекали. А нови који долазе опет верују. Човјекова
нада је јача од искуства, не може је поколебати туђи неуспех.
Какав је ово живот, какав свијет, у којем чиним зло и кад
чиним најбоље. А чиним зло и кад ништо не чиним, остављајући и зло и добро на
миру. Чиним зло и кад говорим, јер не кажем оно што би требало. Чиним зло и кад
ћутим, јер живим као да ме и нема. Чиним зло зато што живим, јер не знам како
да живим. Случајно присуствујем животу и све што учиним није моје.
Тешко је одлучивати о судбини људи. Неспособан сам за то
кројење правде, у коју се увек крије макар мало неправде, ма за кога. Никад
нисам желио да пресуђујем међу људима, јер у томе правде нема.
Осим трговаца, путују само узнемирени људи, који не могу да
остану сами са собом, јуре за новом сликом непознатог свијета, које нуде својим
очима, али им душа остаје празна.
Најбољи лик: Ахмет Шабо, Тијана, Мехмут,
Најгори лик: Мула Ибрахим, Осман Вук, Авдага
Оцена (од 1 до 5): 5
Жанр: драма
Шта сам научила: Пуно тога (види цитате)
Издавач: Књигу је издала издавачка кућа Вулкан, као и друге
Мешине књиге - Дервиш и смрт и Острво. Нисам сигурна да ли могу да се нађу у
електронском издању, али то није важно јер овако добра дела заслужују да се
нађу на свакој полици а и нису скупа.
