Toni Morison je rođena 1931, u Ohajo. Dobitnica
je Nobelove nagrade (1993) I Pulicerove. Od malena je volela da čita, najdraži
pisci su joj Džejn Ostin I Tolostoj. Od oca je slušala priče o afroamerikancima
koju su i glavna tema njenih dela. Po diplomiranju na univerzitetu Hauard, gde
je studirala društvene nauke, udaje se, dobija dvoje dece, ali se brzo I
razvodi. Posle razvoda seli se u Njujork gde radi kao urednik. Radi I kao
professor društvenih nauka na Pristonu. Godine 2005. dobija I titulu doktora. Trenutno radi za američki
magazine Nacija.
Kod nas je u izdanju
Lagune izdato četiri njenih knjiga: Dom, Voljena, Milosrđe I Solomonova pesma.
Voljena
Za ovu knjigu sam čula dan pre sajma, kao što sam već
spomenula. Kada sam videla korice i pročitala naslov knjige očekivala sam neku
ljubavnu, srceparajuću priču. Čitam sadražaj knjige i u jednom trenutku srce
prestaje da mi kuca. To je razlog zbog kojeg sam odlučila da baš ovu knjigu
kupim na sajmu. To koliko je dobra govori činjenica da sam već pre neki dan
završila sa čitanjem. Čita se u jednom dahu i pored toga što je stil malo teži.
U opisu knjige stoji da je Seta, crnkinja koja živi kao
robinja u Americi u doba kada nije postojala ravnopravnost, kad su ljudi,
kojima koža nije bila bela tretirani kao roblje. Seta beži iz Slatkog doma gde
je služila. Kasnije ubija jedno od svoje dece, da bi ga spasila. To je bilo
dovoljno. Sama ta činjenica, da je morala da ubije svoje dete me navela da
uzmem ovu knjigu u ruke i počenem da je čitam što pre.
Već pri prvim stranicama vidi se da je delo dobro, pre
svega, u prednost tome ide činjenica da je izašlo iz pera žene koja je dobila
Nobelovu nagradu za celokupno stvaralaštvo i Pulicerovu za ovo delo.
Početak knjige prikazuje Setu, njenu ćerku Denver koje sam
žive u kući koju opseda duh ubijene devojčice. U kući im se pridružuje Pol D,
čovek koji je robovao u Slatkom domu zajedno sa Setom. Jednog dana, kada se
njih troje vraćaju iz cirkusa ispred kuće ih čeka devojka koja im otkriva samo
to da se zove Voljena.
Knjiga je u isto vreme i teška i laka za čitanje. Vreme je
to koje može da napravi problem pri čitanju jer Toni stalno prelazi s jednog
vremena na drugo, u jednom trenutku priča o prošlosti, u sledećem, bez ikakve
najave počinje da priča o sadašnjosti. Vrlo lako i vrlo često. Priču sagledamo
iz svih uglova. Ona na jedan iskren, tužan i stravičan način prikazuje sliku
crnaca u Americi, poniženja koja su trpeli. Dakle, još jedna priča o rasnim
nesuglasicama. Kao da je važno koje boje je nečija koža, koje je nečija
veroispovest. Niko nema pravo da ponižava drugog samo zato što nije njegove
nacionalnosti, zato što je druge vere ili ima drugačiju boju kože. Treba čitati
ovakve knjige, možda ljudi konačno prestanu da se ponašaju kao životinje!
Citati:
To se đavo poigrava. Pušta me da izgledam dobro sve dok se
osećam loše.
.jpg)
Pričala sam o vremenu. Tako mi je teško da verujem u njega.
Neke stvari odu, prođu. Druge ostanu. Nekad sam mislila da je to do mog
pamćenja. Nešto zaboraviš. Nešto nikad ne zaboraviš. Ali nije. Mesta su još tu.
Ako kuća izgori, nema je više, ali mesto – njegova slika – ostaje, i to ne samo
u pamćenju već i tamo, u stvarnom svetu. Moje sećanje je slika koja mi je
izašla iz glave i lebdi. Moje sećanje je slika onog što sam radila, znala i
videla još tamo. Tamo na mestu gde se nešto dogodilo.
.jpg)
Briga me je l velika ili nije. Majci ništa ne znači što je
dete veliko. Dete je dete. Deca rastu, stare, ali šta uopšte znači 'velika'? U
mom srcu to ne znači ništa.
