Kada je ova knjiga izašla 2011.podigla je veliku prašinu.
Svi su pričali o njoj. Nije mi privukla pažnju jer sve što sam znala o
Lauževiću jeste da je glumio Miloša u
Boju na Kosovo. Ne volim domaće filmove, ni savremene domaće pisce. O Lauševićevom slučaju
nisam znala ništa do tada, a ona mi je ujak objasnio da je on ubio dva čoveka i
jednog ranio, u svoju odbranu i da je zbog toga proveo neko vreme u zatvor, da
bi kasnije o tim danima objavio knjigu. Ni to mi nije baš nešto privuklo
pažnnju.
Tri godine nakon toga, pošto knjigu imam u pdf-u, odlučila
sam pre neko veče da vidim o čemu se radi. I posle par stranica nisam mogla da
se odvojim. Pošto je autobiografija, samim tim je i teža, ostavlja jači utisak,
zbog toga što čovek piše iz iskustva i iskreno. Kao što sam već spomenula, i za
one koji ne znaju, Žarko je naš glumac koji je 1993.u Podgorici, sa svojim
bratom ubio dva čoveka, a ranio jednog, u samodbranu, da bi spasio sebe i
brata. Knjiga predstavlja neku vrstu dnevnika koji je on vodio u prvoj godini
provedenoj u zatvoru. Pre svega predstavlja stanje čoveka koji je ubio dva
čoveka u svojoj odbrani. Ja ga ni u jednom trenutku čitanja nisam osudila, ali
ipak... Teško je presuditi. A ko sam u ostalom ja da sudim o tome? Veoma su
upečatljivi i jaki delovi kada piše o svome bratu Milu. Tu je takođe i realna
slika Jugoslavije i zatvora devedesetih godina. Ima tu i sarkazma. Ipak, na
mene najjači utisak ostavlja upravo odnos dva brata koji su blizo, a tako
daleko, u istiom zločinu, u istom zatvoru, ali u različitim prostorijama, bez
mogućnosti da komuniciraju. Vidi se daje Žarko inteligentan i načitan čovek što
pokazuje kada pominje citate i delove i likove knjiga koje je pričitao. Tu je i
veoma duga lista citata koje sam prepisala i koji su izuzetni. Ovde prilažem
samo mali deo, jer je lista zaista preduga. Na svakoj strani je po neka duboka misao,
neka lepa reč.
Ako najgore je noćas, sutra može biti samo bolje.
Znam da je to varka, ali život mi je priredio tolike trenutke
surove stvarnosti da mi prija malo da
sanjam.
Odlazi i obriši tugu što je pala kao prašina po tvojim
obrazima. Vreme će ti pokazati da se sve
dešava s razlogom, kao i ova noć.
Pesnici su osećanje, a filozofi razum čovečanstva.
Žalim prošlost, nadam se budućnosti, nezadovoljan sam
sadašnjosću – to je moj život!
Pronađi srce koje će te voleti i ruke koje će te čuvati kad
si najslabiji.
Svi mi putujemo snovima, svi smo putnici na auto-putu.
Skitnice na kolovozu čežnje. Beskućnici u domu ljubavi. Borci u ratu tuge.
Izgubljeni tražimo. Neshvaćeni shvatamo. Nevoljeni volimo. Nesigurni se nadamo.
I svi smo isti. I svi smo različiti.
Oni koji duboko vole nikad ne ostare, ako i umru od
starosti, umru mladi.
Moje ćutanje ne znači da ja ne znam šta ljudi govore iza
mojih leđa. Moje ćutanje je samo znak da oni nezaslužuju moje komentare.
Mala nada donosi veliku sreću. Dok velika nada donosi još
veća razočarenja.
Svako priča sa svojom tišinom, a tišina svašta kaže.
Čovek je jako dobar advokat za svoje greške, i odličan
sudija za tuđe.
Svaki iskreni vernik bilo koje vere, na pravom je putu, sve
dok ne počne da govori o tome kako su drugi na pogrešnom.
Ponekad se ljubav ne izražava rečima već onim što ne kažeš.
Čovek bez karaktera je isto što i jezik bez reči.
U Pandorinoj kutiji je ništa za ono zlo koje se krije u
ljudima.
U dobru svi su tu, a kad dolaze teška vremena svi se
sklanjaju. Izgelda da ne vole da nose teret drugih koji se ne plaća.
Sve laži, sve pakosti, sva nespokojstva ovog sveta dolaze iz
sumnje. Da nema sumnje ne bi bilo takvih zla.
Reči mogu biti opasno oružje ako se nađu u rukama iskusnog
ratnika.
A najgore je kad čovek prestane da rauzlikuje dobro i zlo.
Ovo je zemlja u kojoj se u svemu kasni samo se umire pre
vremena.
Žao mi je što nisam rođen malo gluplji ili malo pametniji.
Gluplji da ne primećujem neke stvari oko sebe, ili pametniji da ih primećujem
nekomentarišući.
A šta je drugo život nego čekanje smrti? Kao u nekom
čistilištu. Kao kad u vlikoj čekaonici osluškujemo spoljašnost.
Čim su poslednji nazvali Drugim , znali su da će biti i Trećeg.
Što Drugi nisu nazvali Poslednji svetski rat? Hladno, racionalno, globalno
promišljenje svetske politike. Kao o tuđem filmu.
Završava se ovaj dan. Jedan dan više u zatvoru. Jedan dan
bliže slobodi, ma kad bila. I jedan dan
života manje.
Ne dao Bog da se požališ na zlo onom ko ti zlo misli – većeg
mu dobra ne možeš napraviti.
''Dabogda se cjeli život penjao uz brdo i da Bog da jaki
nikad na vrh iziđeš!'' u prvi tren bih
zatečen, kao da čuh kletvu, a onda shvatih olemenitost želje. Sa vrha se nema
kud više, može se samo nadole.
Prašina se spustila i mislim da knjiga danas nije popularna
ko one godine kada je izašla. Izašao je i drugi deo, a ja sam o tome tek
maločas saznala, za sad nemam želju da je pročitam, ma čak ni da vidim o čemu
se radi.
