U ponedeljak 14. decembra povodom Dana biblioteke, niška
biblioteka je ponudila popust za članarinu umanjen 50%, što je svakako lepa
stvar, jer su knjiški moljci mogli da priušte godišnju članarinu za svega 350
dinara umesto 700, koliko je inače. Meni je kartica bila istekla još pre mesec
dana i srećom je nisam odmah produžila jer ne bih uštedela koji dinar.
Razmišljam kako se redvno učlanjujem u biblioteku u Nišu već tri godine, a
uzimam samo knjige koje su mi potrebne za fakultet. Bilo je vreme kada sam, dok
sam išla u gimnaziju i bila član leskovačke biblioteke svake nedelje uzimala po
dve knjige, a sada ni jednu za tri godine. Nije da nisam čitala, jesam, ali
nije to kao pre. Uglavnom, ono i što sam pročitala bilo je iz moje biblioteke
ili u elektronskom iydanju. Rekoh, hajde za promenu da uzmem nešto lagano i
kratko da pročitam. Bliže mi se ispiti, a ja još nisam pročitala ni jednu Njegoševu knjigu,
ostala su mi još neka Sterijina dela, pa još i Gundulić. Pošto sam videla kod
Aleksandre sa bloga Books and Lilies (ponovo) ovu knjigu, zagolicala mi je
maštu i dobila sam želju da je pročitam. Kratka i lagana. To mi treba. I tako
sam, ne znajući da je ovo trilogija, otišla da produžim člansku karticu i uzmem
ovu knjigu, sa ciljem da za dve nedelje posetim ponovo biblioteku, vratim je i
uzmem Memoare Mateje Nenadovića koji su mi potrebni za ispot. Međutim...
Pre nego što počnem da pišem o delu, da spomenem i to da sam
već posle jednog dana trčala u biblioteku da uzmem i druge dve knjige ove divne
trilogije.
Sve tri knjige su vrlo kratke. Lako se čitaju, teško se
zaboravljaju.
Knjiga Oskar i gospođa u ružičastom mantilu je zapravo skup
pisama koje desetogodišnji Oskar šalje Bogu iz bolnice. On ima rak, nema kosu i
zovu ga Ćela. Druži se sa gospođom Ružom koja tu volontira. I tako nam on na
jedan naivan dečiji način prepričava ono što mu se dešava. Daleko od toga da je
ovo delo dečije, ovo je zapravo vrlo potresna knjiga o poslednjim danima života
jednog malog dečak i tome kakav je njegov pogled na sve to. Ovde vidimo
poslednjih dvanest dana njegovog života. Pisma su sve kraća i kraća…
Knjiga jeste laka za čitanje,priču pratimo iz ugla
desetogodišnjaka, ali je sama priča teška, u nekim trenucima duhovita. Gotovo
na svakoj stranici mi je zastala knedla u grlo. Puna je lepih rečenica iz kojih
može toliko toga da se nauči i koje su knjigoljupci već podvukli olovkom, što
mi je svakoko drago, iako sam ja protivnik žvrljkanja po knjigama, ali ako je
to samo olovkom podvučena lepa reč, onda zašto da ne.
Knjiga ima svega 105 strana, font je krupan. Izdvojite dva
sata, možda i manje, i pročitajte je. Vredi!
Citati
...Jer,
pisanje podrazumeva kićenje, doterivanje, itd. Pisanje je najobičnija laž koja
ulepšava stvarnost, a to samo odrasli mogu.
Zaboravljamo
da je život loman, trošan i prolazan. Svi se pravimo da smo besmtrtni.
Kad bi me
interesovalo šta misle kreteni, ne bih imao vremena za ono o čemu razmišljaju
pametni ljudi.
Život ne
može da se objasni, jedino može da se živi.
Pokušao sam
da objasnim roditeljima da je život čudan poklon. U početku procenjujemo taj
poklon: mislimo da ćemo živeti večno. Posle ga potcenjujemo, čini nam se
trulim, previše kratkim, prosto nam dođe da ga bacimo. Na kraju shvatimo da to
uopšte nije poklon, već zajam. Onda se trudimo da ga zaslužimo. Veruj mi da sa
sto godina znam šta pričam. Što više starimo, to više moramo da volimo život
kako bi smo mu i dalje pridavali važnost. Čovek mora da postane prefinjen da
bude umetnik. Svaki kreten može da se raduje sa deset ili dvadeset godina, ali
sa sto, kad onemoća, treba upotrebiti mozak.
Izadavč:
Laguna;
Godina
izdanja: 2002, kod nas 2004;
Broj
strana: 109;
Naslov
originala:
Ocena (od
1 do 5): 5
