Juče sam na ispitu Vuk Karadžić i narodna književnost dobila 9. Baš sam srećna.
Bilo je zanimljivo spremati ovaj predmet. Nema ničeg lepšeg nego kad uživaš u onome što učiš.
Pažnju mi je privukla Mina, Vukova ćerka.
Moglo bi se reći jedna veoma pametna i nadarena devojka. Uživala sam čitajući njenu prepisku sa Vukom. Ne samo da je prevodila srpske narodne pesme, priče i umotvorine na nemačkom, već je i sama pisala i slikala.
Ono što je meni posebno bilo zanimljivo je ta misteriozna ljubav između nje i Branka Radičevića. Znam da joj je Branko posvetio pesmu U spomencu. Jedna od mojih najdražih pesama. Znam da je Zdravko Čolić peva, a čula sam i mnoge druge naše pevače da je pevaju.
O njihovoj ljibavi sam našla i ovo na sajtu www.medias.rs
Bilo je zanimljivo spremati ovaj predmet. Nema ničeg lepšeg nego kad uživaš u onome što učiš.
Pažnju mi je privukla Mina, Vukova ćerka.
Moglo bi se reći jedna veoma pametna i nadarena devojka. Uživala sam čitajući njenu prepisku sa Vukom. Ne samo da je prevodila srpske narodne pesme, priče i umotvorine na nemačkom, već je i sama pisala i slikala.
Minin autoportret
Ono što je meni posebno bilo zanimljivo je ta misteriozna ljubav između nje i Branka Radičevića. Znam da joj je Branko posvetio pesmu U spomencu. Jedna od mojih najdražih pesama. Znam da je Zdravko Čolić peva, a čula sam i mnoge druge naše pevače da je pevaju.
U spomencu
Pevam danju, pevam noću,
Pevam sele, što god hoću;
I što hoću, to i mogu,
Samo jedno još ne mogu:
Da zapevam glasovito,
Glasovito, silovito,
Da te dignem sa zemljice,
Da te metnem međ' zvezdice.
Kad si zvezda, sele moja,
Da si među zvezdicama,
Među svojim, sele moja,
Milim sestricama.
Pevam sele, što god hoću;
I što hoću, to i mogu,
Samo jedno još ne mogu:
Da zapevam glasovito,
Glasovito, silovito,
Da te dignem sa zemljice,
Da te metnem međ' zvezdice.
Kad si zvezda, sele moja,
Da si među zvezdicama,
Među svojim, sele moja,
Milim sestricama.
Legenda o ljubavi Branka Radičevića
(1824-1853), srpskog romantičarskog pesnika i Vilhemine-Mine Karadžić
(1828-1894), slikarke, pesnikinje, prevodioca i kćerke Vuka Stefanovića
Karadžića prati kao senka ceo Brankov opus. U njegovim pesmama se oseća
Minin duh, ali se pouzdano zna da je isključivo njoj posvetio jednu,
neki kažu svoju najlepšu pesmu „Pevam danju, pevam noću“. Poznati stihovi kroz želju da je „digne međ’ zvezdice“ iskazuju vrhunsku idealizaciju Mininog lika.
Priča o njihovoj ljubavi je veoma teška. Mina
je bila zvezda bečkog društvenog života, izuzetno obrazovana, imućna,
uspešna slikarka, a Branko siromašni student sa teretom teške bolesti.
Prof. Dr Vaso Minlinčević , istoričar srpskog romantizma je napisao:
"Iz Mininog kasnijeg idealizovanog likovnog i književnog portreta Brankovog, naslućuje se da su između njih postojale uzajamne simpatije, a o tome svedoči i Brankova prepiska s Daničićem. Međutim, siromašni student nije mogao ni pomisliti da se u nekoj obziljnoj nameri približi Vukovoj ćerki."
Mnogi istoričari smatraju da je način na koji je njihova platonska ljubav
materijalizovana u umetnosti rezultat epohe u kojoj su živeli i
stvarali. Romantičarska epoha zahtevala je takav pristup, bez obzira na
realnu sliku te komplikovane privrženosti, koja je bila daleko od
idealne i ostvarene.
Tadašnjim Bečom kružile su priče da Branko ne
gaji naklonost samo prema lepoj i nedostižnoj Vilhemini- Mini Karadžić,
već i prema njenoj majci Ani kojoj je izdahnuo na rukama u bečkoj
bolnici 1853. godine. Nagoveštaji o mogućem bečkom četvorouglu nalaze se
u Brankovoj prepisci sa Đurom Daničićem, u činjenici da ga u svojim
opširnim spisima sam Vuk retko spominje iako su bili veoma bliski, a
najviše u Brankovom romanu u stihovima - “Bezimena” ili “Ludi Branko”.
Ovaj realističan, malo preterano slobodan spev koji Branko nije uspeo
da završi, plete priču o razuzdanom životu studenta u Beču u burnim
istorijskim vremenima nakon revolucije i mađarske bune. Roman u stihu
napisan je sa mnogo satire i ironije, a detaljno opisuje sočnu avanturu
sa “jednom majkom i šesnaestogodišnjom kćerkom”. Dovoljno da zapanji i
najslobodnije umove tog doba.
Branko Radičević i Mina Karadžić
Mina Karadžić se udala pet godina nakon
Brankove smrti u Sabornoj crkvi u Beogradu za Aleksu Vukomanovića,
osnivača katedre za srpski jezik, istoriju i književnost na beogradskom
Liceju, i bratanca kneginje Ljubice. Aleksa je umro nakon godinu ipo
dana, i ostavio je sa sinom Jankom sa kojim se Mina vratila u Beč.
Godine lagodnog života, bečkih balova i borbi brojnih udvarača za njeno
srce ostale su iza nje. Svoj život je posvetila stvaralačkom radu i
očuvanju od zaborava radova svog oca i ostalih književnih stvaralaca iz
tog perioda.
Onima koji vole da zavire u intimu
umetnika, ostala su nagađanja o tome šta se pre skoro dva veka dešavalo
između ostarelog genija balkanske kulture, njegove supruge Ane, mladog
pesnika teško obolelog od neizlečive bolesti i devojke koja je bila muza
i nedostižna ljubav mnogim umetnicima iz tog perioda. Oni drugi,
zaljubljeni u ljubav, imaju Brankovu poeziju koja je i dalje inspiracija
mnogim umetnicima.