,,Dnevnik Ane Frank'' je jedna od knjiga koju sam među prve
pročitala. Veoma mi je žao što je izbačena iz obavezne školske lektire. Radi
se, ili se bar radio dok sam ja bila u školu, samo jedan kratki odlomak. Odlična
knjiga. Jednostavno volim knjige koje su pisane u vidu dnevnika. Onaj ko ih
piše kao da ostavlja deo sebe između stranica. Naravno da to važi i za ostale
žanrove, ali dnevnici su nešto posebno.
Znam toliko toga o njoj. Prosto ne znam odakle da počnem.
Jednostavno sam bila veoma zainteresovana za njen život. Smatram da je ona i te
kako vredna pažnje.
Anelis Marie Frank, poznatija kao Ana Frank, rođena je
12.juna 1929.u Frankfurtu na Majni, a preminula je početkom marta 1945.u
koncentracion logoru Bergen – Belzen, svega nekoliko dana pre osobođenja
logora.
Svima nam je dobro poznata njena priča. Devojčica, jevrejka,
koja se skrivala od ludih nemaca, sa svojom porodicom u takozvanom Tajnom
skrovištu. Dok je nekoliko soba delila sa drugim ljudima, skrivena u potkrovlju
zgrade, bez mogućnosti da izađe napolju, maštala je da bude pisac, vodila je
svoj dnevnik. Postala je slavna tek nakon smrti i objavljivanja njenog
dnevnika.
Ana je u Skrovištu provela dve godine, sa mamom, sestrom,
još jednom porodicom koja je imala sina Pitera i još jednim čovekom. Posle dve
godine neko ih je izdao i svi su zarobljeni, logorovanje je preživo jedino Anin
otac, Oto Frank, on je i jedan od zaslužnih za objavljivanje dnevnika.
U Dnevniku su zabeleške od 12.juna 1942.(kada ga je i dobila
za rođendan) do 1.avgusta 1944. Objavljen je 1947. Kako sam jednom pročitala
negde, neke delove je Oto izbacio iz Dnevnika pre objavljivanja, delove u
kojima je Ana pisala o sukobu sa svojom majkom i delove koje sadraže neke
Piterove opise.
Anin život se menja onog dana kada njena sestra dobije pismo
za prijem u radni logor. Frankovi su i ranije razmišljali o skrovištu, ali ovo
je svakako ubrzalo proces njihove selidbe u potkrovlje zgrade Otine firme. Ana
detaljno opisuje tan selidbe 6.jul. Tu su bili njihovi pomagači, zaposleni,
koji su znali njihovu tajnu i pomagali im. Do skroviša se ulazilo na vrata koja
su bila skrivena iza stare police. Opisuje skrovište veoma detaljno i
slikovito. Ana opisuje svoje satnje, svoja osećanja, odnos među članovim
skloništa i njen odnos sa njima veoma iskreno i pomalo naivno, ali na jedan
veoma jak način.
Datuma 4.avgusta 1944.na njihova vrata je zakucala policija.
Neko ih je izdao. Svi su poslati u logore. Dana 7.avgusta prebačeni su u logor
Vesterbork. Takođe su uhapšeni i ispitivani i pomagači. Mip i Bep su puštene sa
saslušanja i vratile su se u Skrovište, tu su pronašle Dnevnik i sačuvale ga da
ga predaju Ani za slučaj da se vrati iz logora. Dana 3.septembra grupa
zarobljenika je prebačena u Aušvic. Tamo su odvojili žene i muškarce. Posle
dolaska, direktno iz voza, sva deca mlađa od 15 godine bila su poslata direktno
u gasne komore, Ana je svega dva i po meseca pre toga napunila 15. Bila je pošteđena. Ona tada nije zanal da li je
njen otac živ, mislila je da je ubijen, zato što je bio star oko pedeset godina
i nosio naočare bio odmah poslat u gasnu komoru. Ana i Margo su obolele od šuge
pa su ih odvojili u izolaciju. U toku prebacivanja u naredni logor Anina majka
umire od gladi. Ana je verovala da su joj roditelji mrtvi i izguubila veru za
životom. Marta 1945. Margo je ispala iz kreveta koji je bio na spratu, već
veoma slaba, ona je preminula. Nekoliko dana kasnije, a samo mesec dana pre
oslobođenja, umrela je i Ana.
Kao što sam već spomenula, Oto je jedini koji je preživeo
surovost i pakao ratnih logora. Mip mu po povratku predaje sve anine spise kao
i Dnevnik. Zanimljivo je to da je nekoliko puta u Dnevniku spomenula da nikom
neće dozvoliti da ga čita, a sada je na samom vrhu najčitanijih knjiga u svetu.
O Ani bih mogla da pišem čitav dan. Tu je svako dobar članka
na Wikipediji, kako i izuzetan sajt posvećen njoj.
''Konačno shvatam da moram da učim da ne bih bila neznalica, da uspem u životu, da postanem novinar. Jer to je ono što želim! Znam da mogu da pišem... ali još moram da vidim da li stvarno imam talenta... A čak i da nemam talenta za pisanje knjiga i novinskih članaka, uvek mogu da pišem za sebe. '' (iz Dnevnika Ane Frank, 5. aprila 1944. godine).
Zanimljivosti:
1.‘’Dnevnik’’ joj je poklonjen kao sveska za autograme koje je prikupljala
Ana, koja je oduvek želela da bude pisac, ju je pretvorila u dnevnik. Pošto ju je potpuno ispunila, prebacila se na druge dve sveske i na dodatnih 360 listova hartije koju je uspela da pronađe.
2.Ana je većinu dnevnika ispisala u epistularnoj formi (formi pisma), devojčici po imenu ‘Kiti’
Ko je Kiti? Kritičari imaju podeljeno mišljenje. Neki veruju da je Kiti njena predratna drugarica, Käthe "Kitty" Egyedi. Drugi se ne slažu i smatraju da je ime uzela iz svojih omiljenih knjiga, Joop ter Heul, gde je glavna junakinja Kiti. Egyedi, koja je preživela koncentracioni logor je rekla da smatra da pisma nisu namenjena njoj.
Doduše, nisu sva ‘pisma’ adresirana na Kiti. Neka su bila adresirana na Konija, Marijan, Ejmi i Pop.
3.Ana i njeni roditelji su pronađeni u skrivanju jer ih je prijavila, do dan danas, nepoznata, anonimna osoba koja je znala gde se skrivaju
Nemački oficiri su ih uhapsili 4. avgusta, 1944. godine. Oficir koji je vršio hapšenja, Karl Silberbauer je kasnije kazao kako se jasno seća hapšenja Frankovi. Čak je i Otou Franku rekao ‘Kako imate divnu ćerku’. Kada se kasnije, 1963. godine otkrio Silberbauerov položaj, suspendovan je sa svog položaja u bečkoj policiji. Navodi se da je za zapisnik rekao ‘Zašto me hapsite posle toliko godina? Samo sam radio ono što mi je bilo naređeno. Kako sad da isplatim ovaj novi nameštaj što sam kupio kad ste me suspendovali?’.Kada je završena istraga, dozvolili su mu da se vrati na posao.
Silberbauer je kasnije priznao da je kupio kopiju ‘Dnevnika’ da vidi da li je Ana o njemu nešto pisala. Nije.
4.Ana je umrla u Bergen-Belsen koncentracionom logoru, ne u gasnim komorama
Majka joj je umrla od gladi, sestra od tifusa, za oca se nije znalo gde je ali su pretpostavljali da je mrtav. Tri dana po smrti sestre i Ana je zapatila tifus marta 1945. godine. Ovaj kamp su nekoliko nedelja posle oslobodile britanske trupe.
5. Od osmoro ljudi koji su se krili – Ana, njena sestra, njeni roditelji, porodica Van Pels i čovek poi menu Fric Pefer – samo je jedno preživelo
Oto Frank, Anin otac, preživeo je Aušvic i bio je oslobođen od strane vojnika Sovjeta, januara 1945. godine. Do leta je saznao da su mu i ćerke i žena mrtve.
6.Anino pisanje je do Otoa stiglo zahvaljujući jednom od holandskih građana koji je pomogao Frankovima da se sakriju
Oto je sve prikupljeno dao u štampu znajući da je Anin cilj bio da svet vidi šta se dešavalo. Prvo izdanje knjige se zvalo Het Achterhuis, “Kuća iza”.
7.‘Dnevnik’ često nailazi na mnoge kontraverzije, ali ne iz razloga zbog kojih mislite…
U ‘Dnevniku’ Ana piše i o znatiželji prema svojoj anatomiji – potpuno normalna stvar za devojčicu tinejdžera. Zapravo, ceo paragraf je više zanimljiv nego pornografski (kako su ga neki okarakterisali):
"Tamo ima nekih savijutaka kože koji se preklapaju, jedva da rupicu možete i da pronađete. A ta rupica ispod je toliko mala da ne mogu ni da zamislim kako bi muškarac tu ‘ušao’, a kamo li kako cela beba može da izađe!"
8.Knjigu su pokušali da zabrane u nekim školama iz vrlo glupih razloga
Godine 1983. škola u Alabami se zalagala da se knjiga više ne radi jer je ‘baš rastuživala đake’.
9.Neki ljudi – i to pretžno oni koji poriču Holokaust – veruju da je Dnevnik falsifikat
Kako bi se glasine tog tipa ugasila, dokumenti su analizirani na rukopis, lepak, metode pravljenja poveza, tipove mastila i papira. Nije pronađeno apsolutno ništa što bi ukazalo da je dnevnik lažan.
Za više informacija posetitie ovaj sajt.
