Još kad je ova knjiga izašla privukla mi je veliku pažnju. Poželela sam da je kupim odmah ali sam ipak sačekla rođendan i iskoristila pupust koji sam tada imala. I ona od januara stoji netaknuta na mojoj polici, a toliku sam želju imala da je pročitam sve dok je nisam kupila. Kada sam završila čitanje Sedam sestara htela sam da pročitam knjigu Spora smrt Lusijane B. ali me onda Neda obavestila da je stigo njen paket i predložila da zajedno čitamo knjigu. Da počnemo u isto vreme i damo rok od pet dana, a onda da istovremeno jedna drugoj napišemo utiske i ta ideja mi se dopala, tako da sam odlučila da i ja započnem čitanje ove knjige. Obe smo završile za dva dana!
Sva svetlost koju ne vidimo je jedini roman ovog autora koji je preveden kod nas. Pisac je čak dobio i Pulicerovu nagradu.
Radnja se dešava za vreme Drugog svetskog rata. Imamo dve priče koje će se, kako je i očekivano ukrstiti. Glavni junaci su Mari Lora i Verner. Mari Lora je petnaestogodišnja devojčica koja je sa šest godina ostal slepa, u stanu ima maketu svog kraja Pariza koja joj pomaže da se kreće gradom, sa druge strane je mladi Nemac, osamaestogodišnjak po imenu Verner koji se odlično razume u radio-aparate, a odrastao je u jednom Nemačkom sirotištu sa svojom dve godine mlađom sestrom. Na početku nam pisac piše o najranijem detinjstvu oba junaka. Njen otac je čuvar ključeva u muzeju, njegov otac je preminuo u rudniku. Njen otac dobija jedan zadatak, da iznese najveću dragocenost iz muzeja iz grada i brine o njoj. Tako Mari i njen otac odlaze u gradić San Malo kod tatinog strica koji je čudak. Verner je primnjen u prestižnu školu Hitlerove omladinske armije.
Mari je živahna i veoma radoznala i njen lik je mnogo bolje prikazan u delu od Vernerovog. Podseća me na Kradljivicu knjiga iako nema neke sličnosti sa njom.
Stil je veoma neobičan, drugačiji od svega što sam čitala do sada, ne preterano lagan, ali ne i težak. Ima nečeg posebnog. Kao što sam napisala gore, prepliću se dve radnje, tako da pisac podjednako piše i o Mari i o Verneru. Jedno poglavlje je posvećeno njoj, a sledeće njemu, i sve tako naizmenično. Poglavlja su veoma kratka, svega par strana i imaju naslove po kojima lako može da se predvidi šta će biti napisano u poglavlju. Vreme se stalno menja, naglo prelazi iz prošlost u sadašnjost i obrnuto, uvek kada je najuzbudljivije on prekine radnju i počne da piše o nečemu drugom, što onog ko čita tera da čita briže i više.
Iako je ovo knjiga o ratu gotovo da uopšte nije prikazana sva njegova surovost kao što sam ja očekivala, opisi su nekako naivni.
Odavno nisam ovako uživala u nekoj knjizi, odavno mi se oči nisu napunile suzama zbog nekih opisa.
Veoma jako i emotivno delo.
Izdavač: Laguna;
Godina izdanja: 2014, kod nas 2015;
Broj strana: 600;
Žanr: rat, drama;
Ocena (od 1 do 5): 5.
Sva svetlost koju ne vidimo je jedini roman ovog autora koji je preveden kod nas. Pisac je čak dobio i Pulicerovu nagradu.
Radnja se dešava za vreme Drugog svetskog rata. Imamo dve priče koje će se, kako je i očekivano ukrstiti. Glavni junaci su Mari Lora i Verner. Mari Lora je petnaestogodišnja devojčica koja je sa šest godina ostal slepa, u stanu ima maketu svog kraja Pariza koja joj pomaže da se kreće gradom, sa druge strane je mladi Nemac, osamaestogodišnjak po imenu Verner koji se odlično razume u radio-aparate, a odrastao je u jednom Nemačkom sirotištu sa svojom dve godine mlađom sestrom. Na početku nam pisac piše o najranijem detinjstvu oba junaka. Njen otac je čuvar ključeva u muzeju, njegov otac je preminuo u rudniku. Njen otac dobija jedan zadatak, da iznese najveću dragocenost iz muzeja iz grada i brine o njoj. Tako Mari i njen otac odlaze u gradić San Malo kod tatinog strica koji je čudak. Verner je primnjen u prestižnu školu Hitlerove omladinske armije.
Mari je živahna i veoma radoznala i njen lik je mnogo bolje prikazan u delu od Vernerovog. Podseća me na Kradljivicu knjiga iako nema neke sličnosti sa njom.
San Malo danas
San Malo 1944. a ako pročitate knjigu videćete značaj ove fotografije i razlog zašto sam je objavila.
Stil je veoma neobičan, drugačiji od svega što sam čitala do sada, ne preterano lagan, ali ne i težak. Ima nečeg posebnog. Kao što sam napisala gore, prepliću se dve radnje, tako da pisac podjednako piše i o Mari i o Verneru. Jedno poglavlje je posvećeno njoj, a sledeće njemu, i sve tako naizmenično. Poglavlja su veoma kratka, svega par strana i imaju naslove po kojima lako može da se predvidi šta će biti napisano u poglavlju. Vreme se stalno menja, naglo prelazi iz prošlost u sadašnjost i obrnuto, uvek kada je najuzbudljivije on prekine radnju i počne da piše o nečemu drugom, što onog ko čita tera da čita briže i više.
Iako je ovo knjiga o ratu gotovo da uopšte nije prikazana sva njegova surovost kao što sam ja očekivala, opisi su nekako naivni.
Odavno nisam ovako uživala u nekoj knjizi, odavno mi se oči nisu napunile suzama zbog nekih opisa.
Veoma jako i emotivno delo.
Izdavač: Laguna;
Godina izdanja: 2014, kod nas 2015;
Broj strana: 600;
Žanr: rat, drama;
Ocena (od 1 do 5): 5.
