Дивне кости – Алис Себолд

Уместо да почнем да обнављам градиво за испите који ми престоје ја сам  за два дана прочитам још једну књигу. А само сам хтела да завирим у њу да видим о чему се беше ради. Толико. Нисам могла да престанем са читањем.

За књигу Дивне кости, сазнала сам случајно на једном сајту где је био чланак о књигама које су превише кнтраверзне и које су негде и забрањене. Одмах ми је привукла пажњу, али нисам хтела баш сада да је прочитам, нисам се ни трудила да дођем до ње. Сасвим случајно сам је пронашла на интернету пре неки дан. Радозналост је све више расла, прво сам одлучила да је прочитам после испитног рока, али сам ипак одлучила да само мало завирим, само првих неколико пасуса.

,,Презивам се Салмон, као риба; зовем се Сузи. Имала сам четрнест година кад сам 6.децембра 1973. убијена...''

И шта више да кажем. То је било довољно да наставим читање. Мислим да је ово књига који сам најбрже прочитала у животу, почела сам јуче ујутру, завршила сам јутрос.

Алис Себолд рођена је у Америци 1967. Токим студирања била је силована, да би се након опоравка вратила на факултет и почела да похађа курс писања. Касније је срела свог силоватеља и пријавила га полицији. Студије није завршила јер је почела да се дрогира. Радила је као конобарица и покушала је да пише о оном што је доживела, али то јој није пошло за руком. Касније је радила као домар у некој сликарској колонији, где је живела у колиби. Покушавала је да пише о силовању, али јој то није ишло од руке, хтела је да кроз себе представи све довојке. Први роман је Срећница, године 2002. објављује Дивне кости, а затим Скоро пун месец 2007. Књига Скоро пун месец почиње реченицом ,, Кад више није преостало ништа да се каже или уради, без по муке убила сам своју мајку.'' Она је жена која већ првом речленицом привуче пажњу оног ко држи њену књигу. Нема увода. Одма дирекно и конкретно почиње да пише.


Сузи је она из чијег угла видимо радњу књиге. Она је мртва. Посматра људе са неба. Једне зимске ноћи, док се враћала из школе преко кукурузишта, њен комшија Харви је намамио у једну ископану јаму, коју је предходно припремио, силовао је, а затим убио.  Прича о том догађају, прича о својој породици и пријатељима, на један веома смирен и веома језив начин. Као да је то сасвим нормално. Породица јој се распада. Њене кости нису пронађене. Харви није ухапшен, иако касније сазнајемо да је то радио мого пута раније, и покушаће поново. Да ли сам превише открила? Не. Овде је расплет већ на почетку. Веома необичан и јак роман. Роман који баш свако треба да прочита. Као што сам већ рекла за Ми деца са станице Зоо. Ова прича, колико год звучало чудно, приказује сурову реалност која нас окружује. Само погледајте колико пута се у предходној гидини чуло да је неке девојчица нестала, силована, убијена. Тешко, мучно и реално.

Најдражи лик: Сузи
Најгори лик: Веровали или не Сузина мајка; нарвано и Харви
Оцена (од 1 до 5): 4
Шта сам научила: Пуно тога – многи мушкарци су само обичне одвратне дивље звери без имало самоконтроле и поштовања. Ако је неко повредио неку девојку, повредиће је поново, ако не њу, онда неку другу. Не могу да кажем да не треба причати са странцима, јер овде видимо да странац није убио Сузи, већ комшија.
Следеће читам: За сад не знам и искрено се надам да нећу ништа док не прође испитни рок.

И још једном, свако, али свако треба да прочита ову књигу, ако не желите да је купите, ево линка где може да се пронађе у електронском издању.


Овај роман добија и свој филм и то у режији Питера Џексона. Не знам да ли ћу га погледати. Плашим се. Могу много тога да прочитам, али не могу скоро ништа да видим.