Godina prođe, dan nikad

Kada je ova knjiga izašla 2011.podigla je veliku prašinu. Svi su pričali o njoj. Nije mi privukla pažnju jer sve što sam znala o Lauževiću jeste da je  glumio Miloša u Boju na Kosovo. Ne volim domaće filmove, ni  savremene domaće pisce. O Lauševićevom slučaju nisam znala ništa do tada, a ona mi je ujak objasnio da je on ubio dva čoveka i jednog ranio, u svoju odbranu i da je zbog toga proveo neko vreme u zatvor, da bi kasnije o tim danima objavio knjigu. Ni to mi nije baš nešto privuklo pažnnju.



Tri godine nakon toga, pošto knjigu imam u pdf-u, odlučila sam pre neko veče da vidim o čemu se radi. I posle par stranica nisam mogla da se odvojim. Pošto je autobiografija, samim tim je i teža, ostavlja jači utisak, zbog toga što čovek piše iz iskustva i iskreno. Kao što sam već spomenula, i za one koji ne znaju, Žarko je naš glumac koji je 1993.u Podgorici, sa svojim bratom ubio dva čoveka, a ranio jednog, u samodbranu, da bi spasio sebe i brata. Knjiga predstavlja neku vrstu dnevnika koji je on vodio u prvoj godini provedenoj u zatvoru. Pre svega predstavlja stanje čoveka koji je ubio dva čoveka u svojoj odbrani. Ja ga ni u jednom trenutku čitanja nisam osudila, ali ipak... Teško je presuditi. A ko sam u ostalom ja da sudim o tome? Veoma su upečatljivi i jaki delovi kada piše o svome bratu Milu. Tu je takođe i realna slika Jugoslavije i zatvora devedesetih godina. Ima tu i sarkazma. Ipak, na mene najjači utisak ostavlja upravo odnos dva brata koji su blizo, a tako daleko, u istiom zločinu, u istom zatvoru, ali u različitim prostorijama, bez mogućnosti da komuniciraju. Vidi se daje Žarko inteligentan i načitan čovek što pokazuje kada pominje citate i delove i likove knjiga koje je pričitao. Tu je i veoma duga lista citata koje sam prepisala i koji su izuzetni. Ovde prilažem samo mali deo, jer je lista zaista preduga. Na svakoj strani je po neka duboka misao, neka lepa reč.
Ako najgore je noćas, sutra može biti samo bolje.




Znam da je to varka, ali život mi je priredio tolike trenutke surove stvarnosti  da mi prija malo da sanjam.

Odlazi i obriši tugu što je pala kao prašina po tvojim obrazima. Vreme će ti pokazati  da se sve dešava s razlogom, kao i ova noć.

Pesnici su osećanje, a filozofi razum čovečanstva.

Žalim prošlost, nadam se budućnosti, nezadovoljan sam sadašnjosću – to je moj život!

Pronađi srce koje će te voleti i ruke koje će te čuvati kad si najslabiji.

Svi mi putujemo snovima, svi smo putnici na auto-putu. Skitnice na kolovozu čežnje. Beskućnici u domu ljubavi. Borci u ratu tuge. Izgubljeni tražimo. Neshvaćeni shvatamo. Nevoljeni volimo. Nesigurni se nadamo. I svi smo isti. I svi smo različiti.

Oni koji duboko vole nikad ne ostare, ako i umru od starosti, umru mladi.

Moje ćutanje ne znači da ja ne znam šta ljudi govore iza mojih leđa. Moje ćutanje je samo znak da oni nezaslužuju moje komentare.

Mala nada donosi veliku sreću. Dok velika nada donosi još veća razočarenja.

Svako priča sa svojom tišinom, a tišina svašta kaže.

Čovek je jako dobar advokat za svoje greške, i odličan sudija za tuđe.

Svaki iskreni vernik bilo koje vere, na pravom je putu, sve dok ne počne da govori o tome kako su drugi na pogrešnom.

Ponekad se ljubav ne izražava rečima već onim što ne kažeš.

Čovek bez karaktera je isto što i jezik bez reči.

U Pandorinoj kutiji je ništa za ono zlo koje se krije u ljudima.

U dobru svi su tu, a kad dolaze teška vremena svi se sklanjaju. Izgelda da ne vole da nose teret drugih koji se ne plaća.

Sve laži, sve pakosti, sva nespokojstva ovog sveta dolaze iz sumnje. Da nema sumnje ne bi bilo takvih zla.

Reči mogu biti opasno oružje ako se nađu u rukama iskusnog ratnika.

A najgore je kad čovek prestane da rauzlikuje dobro i zlo.

Ovo je zemlja u kojoj se u svemu kasni samo se umire pre vremena.

Žao mi je što nisam rođen malo gluplji ili malo pametniji. Gluplji da ne primećujem neke stvari oko sebe, ili pametniji da ih primećujem nekomentarišući.

A šta je drugo život nego čekanje smrti? Kao u nekom čistilištu. Kao kad u vlikoj čekaonici osluškujemo spoljašnost.

Čim su poslednji nazvali Drugim , znali su da će biti i Trećeg. Što Drugi nisu nazvali Poslednji svetski rat? Hladno, racionalno, globalno promišljenje svetske politike. Kao o tuđem filmu.

Završava se ovaj dan. Jedan dan više u zatvoru. Jedan dan bliže slobodi,  ma kad bila. I jedan dan života manje.

Ne dao Bog da se požališ na zlo onom ko ti zlo misli – većeg mu dobra ne možeš napraviti.

''Dabogda se cjeli život penjao uz brdo i da Bog da jaki nikad na vrh iziđeš!''  u prvi tren bih zatečen, kao da čuh kletvu, a onda shvatih olemenitost želje. Sa vrha se nema kud više, može se samo nadole.


Prašina se spustila i mislim da knjiga danas nije popularna ko one godine kada je izašla. Izašao je i drugi deo, a ja sam o tome tek maločas saznala, za sad nemam želju da je pročitam, ma čak ni da vidim o čemu se radi.