понедељак, 14. јул 2014.

Lešina - Šarl Bodler

Jedna veoma šokantna pesma. Pri prvom čitanju sam bila zgrožena, ali to je Bodler. Jedan od Ukletih pesnika. Mene on oduševljava. 


Lešina
Sećaš li se, dušo, šta se pred nama ukaza
Tog lepog, pitomog letnjeg dana:
Na postelji od šljunka, tamo gde skreće staza,
Lešina gnusna ležaše sama,

Dignutih nogu, nalik na ženu raskalašenu,
Sva u znoju od otrovnog vrenja,
Nehajno i bestidno pokazujući strašnu
Utrobu prepunu isparenja.

Sunce je ovu trulež zrakom obasipalo,
Ko da bi je ispeklo do kraja
I zauzvrat Prirodi silnoj stostruko dalo
Što je nekad imala da spaja;

A nebo je gledalo lešinu tu vanrednu
Što se otvarala poput cvet.
Ti od zadaha skoro pade na travu čednu,
Gađenjem dubokim obuzeta.

Roj je muva privukla ova utroba gnjila,
Iz nje se crna masa pomalaj
Larvi, da bi se potom ko gusta tečnost slila
Celom dužinom tih živih tralja.

Sve se spuštalo, pa dizalo sa vala zamahom,
Mreškalo kao da oživljava;
Kao da telo ispunjeno nejsanim dahom,
Živi tako što se umnožava.

I taj svet se oglašavao muzikom čudnom,
Kao vetar il' voda što teče,
Il' žito koje čovek vejući kretnjom budnom
U vejalici svojoj okreće.

Oblici nestajahu, behu kao san, kao
Skica što se tek uobličava,
S platna zaboravljenog, koje je slikar znao
Tek po sećanju da dovršava.

A dotle iza stene nemirna kuja neka
Gledaše nas besno, uplašena
Za komad što ispusti leša pa sad čeka
Da ponovo se dokopa plena.

-I ti ćeš ipak biti zao tog gada gnezdo,
Sva nalik toj zaraznoj pošasti,
Sunce prirode moje, očiju mojih zvezdo,
Ti, moj anđele i moja strasti!

Jeste, kraljice svih čari, takva češ biti i ti
Po poslednjoj pričesti, kad ima
Još samo pod travu da odeš i čemres viti
I truneš tu među kosturima.

Tada, lepoto moja, crvima kada krenu
Poljupcima da ulaze u te
Reci da svu suštinu sačuvah božanstvenu
I sam lik ljubavi raspadnute! 

Нема коментара:

Постави коментар