субота, 04. јануар 2014.

Edgar Alan Po #2

Edgar Alan Po
Jedan od pesnika ponora
Autor: Kuli, Vektor br. 1




Ima ih priličan broj u svim velikim nacijama, a regrutuju se između najdarovitijih i najinteligentnijih, doduše, uvek sa nekom manje-više izopačenom naklonošću u pravcu intelekta, mašte ili morala, ponajčešće i zdravlja. Što bi rekla poznata Franckuska izreka ’’Ukleti pesnici’’. Nije reč o tome da su ljudi, recimo, za Dostojevskim ili Bodlerom ili Poom zavitlali kamen osude i gonjenja; ili izmolili u boga ili đavola neku kaznu nad krivcima. Nego je reč o tome da ti pesnici imaju u biću svom, u talentu svom, u vokaciji svojoj, imaju moć izuzetno velikog prostiranja u svim pravcim iskustva i slutnji, imaju intelektualnih radoznalosti koje premašuju oblast pet čovekovih čula. Slutnje njihove, svesne il’ nesvesne, osobita znanja, to je rabota nenormalna.Reč je o pesnicima koji uporno putuju po ponorima i to svejedno da li u ponor naniže ili u ponor naviše, da li u dubinski podzemni haos i mrak ili u visinske oblasti sublimnih i apsolutnih vrednosti. Edgar Po piše ne samo čudne, nego čudovišne pripovetke, ali u kojima sve užasne kombinacije najzad realistički skopčava i razrešava. A imajte na umu da je za njega sve ponor. A kako tek srljaju pesnici ukleto rođeni, pesnici ponora. Edgar Po nam priča o srljanju čoveka čuveni Malstremski vrtlog. Pa o propadanju čoveka u bezdani bunar, kroz patos tamnice inkvizitorske. Pa o ponornim radoznalostima, o mamljenju prostora, o čudovičnim doživljajima Gordona Pima.

On, Gordon Pim bar tri puta je prolazio kroz užase podzemlja, podvođa, materijalnog haosa. Jednom u brodu, zatvoren i sabijen u tovarni deo lađe gde mu je tovar zatvarao sve izlaze. Drugi put, okačen o donji u vodu pogruženi deo lađe. Treći put, u lavirintu u brdu. No svim timužasima na kraju je dolazio kraj i Pim je izlazio živ, a njegovom izbavljenju prethodi tačno i realno razrešenje problema. Dok na kraju nije odlučio da poseti Južni pol, mesto na kojem niko do tada nije bio, tj. da udje i u visinski ponor tajanstvenoga, spiritualnog. Kada se konačno posle mnogo muka i iskušenja probio do kraljevstva večne beline, tu je ograničenog čoveka dočekalo njegovo ograničenje.

U tom ponoru Pim je u halucinacijama i nesvesti najverovatnije umro.

A Edgar Po nam kaže da će knjigu o Gordonu Pimu završiti urednik njegovih hartija (’’Nastavak’’ avantura o Gordonu Pimu napisao je Žil Vern u romanu ’’Tajna ledene zagonetke’’). Pesnici ponora sabiraju iskustva retka, mučna, nečovečna i svakako natčovečna. I život Edgara Poa bio je užasan. O poeziji Edgar Po je pisao i teorijski u napisu Princip poezije. Pisao je teorijski i o umetničkoj kompoziciji - tumačeći svoju pesmu Gavran. Tvrdio je Po, pre svega, da pesma mora biti kratka, jer je i poetsko uzbuđenje pesnika i uzvišeno uzbuđenje čitaoca stvar apolutno kratkotrajna.

Po je vezao poeziju za dušu, a o duši imao je sledeću pretpostavku: Duša hoće lepotu i sublimno uzbuđenje; žeđ za lepotom je zapravo žeđ čoveka za besmrtnošću, ali duša je puna nemoći. Na sredini između materije i spirita, ona uzleće naviše, ali i klizi naniže, i zato je ono što ona produkuje, poezija, uvek tužna (U pesmi Eulalija Edgar Po ovo kaže o stanju duše: Usamljen sam živeo u svetu jada, i duša mi beše kao voda ustajala, dok mi lepa i umilna Eulalija ne postade čedna supruga – tj. uz pomoć poezije duša se digla u višu sferu). Edgar Po je čak imao potrebu da svoj haosni svet na neki način uredi i organizuje, da da tekst o dovršenom kosmosu sa svim stanjima i na kraju sa svetlošću apsolutnogakao sa poslednjim akordom. To je bila pesma Heureka, koja nije uspela da ode dalje od mehaničkog nastajanja sveta, i nije uspela da objasni apsolutno.

Em je pesma ispala dugačka, em svetlost apsolutnoga nije prosula po njoj. Kao Gordon Pim na Južni pol, Edgar PO je krenuo u oblast koja mu nije bila dozvoljena. Edgar Po nije dugo živeo i nije mnogo napisao. Ali što je napisao, u stihu i prozi, taj čovek osobitih duhovnih darova, tako je samoniklo, tako lično određeno, tako osobitoga duha, i puno nekih međutajni, da to delo stoji potpuno usamljeno. Pored još 2-3 vrlo lepe pesme, najlepša je pesma Gavran.

Gavran je ilustracija svega što je Po teorijski zahtevao od poezije. Strukturalna gradacija, iako je intelektualna, pokorila se potpuno poeziji. Ritmički i fonetski, to je tvorevina velike lepote i uzbuđuje sublimno. Poetska tuga je opravdana , dokazano opravdana. Poeziju je Edgar Po čuvao kao neki eliksir. A kad bi mu došla opsesija mračnih, haotičnih nemira, išao je u pripovetku. U svoju specifičnu pripovetku, strašnu na periferiji i u centru, punu mraka i pretnji, ali kojoj je Po prilazio mirno, kao sa pisaljkom i lupom u ruci. Intelekt, istina, proza, materija – sve je to u haosu i na samim granicama.

U haosu su borbe i nastajanja. Sva tendencija vasione je u tome da se haotični nered pretvara u red i zakon, a rušilačko, posle izvesnog procesa, služi životu. U haosu, u ponorima su klice nauke i umetnosti; tamo su fantastične sposobnosti genijalnih ljudi; tamo je simboličko i cifarsko i razdvojeno i kombinovano; tamo je građa i tamo su koncepti za realističko i nadrealističko; tamo se ponori dozivaju. Po, u prozi, bio je zaista čist materijalist. Njegov haos, u prozi, to je prosto donji sprat gornjeg sprata. Sve se dokazuje, vezuje i objašnjava. A kad se stigne predvisinski ponor, koji je ’’zabranjena jabuka’’, priča se prekida, sa rešenjem ili bez njega, kao priča o Gordonu Pimu.

Pesnici sa velikom moći prostiranja, pesnici ponora u oba vertikalna pravca, znaju često mnogo od onoga što se ne zna i njihove totalnosti bivaju ogromne i mučne.pozitivne osobine njihove i mane, ili baš poroci i vrline, retko su kad u ravnoteži; ti pesnici su zato retko kad normalni, oni zapadaju u izopačenosti. Edgar Po pita nas sve:’’Ko od vas nije činio sto puta nešto ludo i nisko, i narušavao zakon samo zato što zna da je zakon’’. Ali čim u svojoj razravnotežnosti nagnu ka zdravijem, svim tim pesnicima je glavni napor intelekta i volje da zakon povrate, da posrnulo usprave. Postupci njihovi su stoga vrlo složeni i u životu i u stvaranju; logika im je najradije okolišna. Edgar Po je zato istovremeno i jasan i mračan, i normalan i perverzan, i čovek fizike i metafizike. Zadatak njegov, međutim, ostaje uvek: da razrešava stvarnim mogućnostima, samo što su te mogućnosti često vrlo fantastične. Nešto magičko, mađioničarsko: neverovatno a ubedljivo.

Velika želja Edgara Poa umetnika bila je da jednom bar da potpunu realnost, da objasni svet. To je pokušao sa Heurekom, a ka tome je smerao i sa svojim putopisnim romanom avanture GordonaPima; provesti Pima kroz sve stepene i spratove, dići ga iz podzemlja u najviši ponor, omogućiti mu da stekne neko iskustvo o apsolutnom, i da onda to i nama kaže. Ali, eto, to su bile one zabranjene stvari. U lavirintu u brdu užas je bio apokaliptički, krv je u Pimu ludila, ali se našlo rešenje. Pred ponorom Južnog pola užas je postao rafinovan: sve mirno, sve belo, sve ćuti. Živci su prestali da rade i osećaju; verovatno su gubljenje svesti i dremež srca dovršili roman– bez ključa... Čovek nije kadar da integrira iskustva, i srlja dok ne usrlja u zabranjenu oblast ...

Kapljica poezije u knjizi o Gordonu Pimu možda je u
tome što je ograničenje čovekovo tužna stvar. 


 Biografija

Edgar Alan Po, američki književnik, pesnik, urednik literarnih magazina i jedan od najznačajnijih predstav-nika američkog romantizma. Edgar Alan Po, za života gotovo nepoznat, postao je jedan od najuticajnijih američkih pesnika kada su vrednost njegovog dela otkrili francuski pesnici Bodler, Malarme i Valeri. Njegove kratke pripovetke smatraju se pretečom detektivskog romana.

Njegov otac i majka, Dejvid Po ml. i Elizabeta Hopkins Po (oboje glumci) preminuli su u roku od dve godine (otac 1810., majka 1811.) nakon njegovog rođenja - nakon toga, Po je odveden u Ričmond, gde je živeo kod Džona Alana, te onda poslat u Englesku gde je od 1815. do 1820. pohađao Manor School u Swindon Newingtonu. Nikad legalno usvojen, prezime Alan uzeo je kao srednje ime.

Godine 1826., Po odlazi na studije na virdžinijski univerzitet pod imenom University of Virginia, no izbačen je zbog kockarskih dugova, što ga dovodi u svađu s Džonom Alanom koji ga se tada odrekao kao sina. Godine 1827. pridružio se vojsci, lagavši o svom imenu i starosti; 1830. stiže do Vest Pointa, ali je izbačen godinu kasnije zbog neizvršavanja dužnosti.

O sledećem periodu Poovog života malo se zna, osim da je 1833. živeo s očevom sestrom u Baltimoru. Nakon što je s kratkom pričom Poruka u Boci osvojio 50 dolara, započinje karijeru pisca: u časopisima Southern Literary Messenger (u Ričmondu, gde je stvarao od 1835. do 1837.),te filadelfijskim Burton's Gentleman's Magazine i Graham's Magazine (1839.-1843.), izlaze neka odnjegovih najpoznatijih dela.

Godine 1835., Po se ženi trinaestogodišnjom rođakinjom Virdžinijom Klem, koja će kasnije od posledica tuberkuloze postati invalid, te na kraju i preminuti, što se smatra uzrokom Poovog neobuzdanog alkoholizma. Slavna pesma Anabel Li (1849.) posvećena je Virdžiniji.

Njegova prva zbirka, Priče iz Groteske i Arabeske, pojavila se 1840. godine, a sadrži jedno od njegovih najpoznatijih dela, Pad kuće Ašerovih. U ranim četrdesetim godinama 19. veka, izlazi i Školjkareva prva knjiga, njegovo najprodavanije djelo.Mračna poema o izgubljenoj ljubavi, Gavran donela je Pou svetsku slavu kada je izdata 1845., a Ubistva u Rue Morgue te Ukradeno pismo, takođe iz tog perioda, smatraju se Poovim najpoznatijim kriminalističkim romanima. Takođe, bio je aktivan književni novinar.

Godine 1848., depresivan i u očaju, Po pokušava samoubistvo. Nakon toga je nakon zabave na putu novoj zaručnici nestao na tri dana. Pojavio se u vrlo čudnom stanju u Baltimoru, gde je i na kraju preminuo 7. oktobra 1849.

Нема коментара:

Постави коментар